Maloj Zvezdani početak ove godine nije doneo ništa dobro.

Stanje joj se najednom rapidno pogoršalo.

Da li će uspeti njena borba sa bolešću, ne zavisi samo od njene volje za životom i od borbenosti njene majke. Na žalost, ljubav njene porodice i samo saosećajnost za njihovu situaciju neće izlečiti devojčicu andjeoskog lica koja nosi u svom malom i nejakom telu smrtonosnu bolest koja je počela da pokazuje zube…

Potrebna joj je finansijska pomoć da još jednom ode u Kinu na tretman matičnim ćelijama. Još jednom 32 000 dolara.

Lek stiže u avgustu, a  avgust je za nju jako daleko u ovakvom stanju. Prestala je da guta, operaciju je teško podnela…

Budimo brži od vremena i jači od bolesti. Zajedno. Širite dalje ovu vest, svim kontaktima iz imenika, rukovodstvima firme u kojoj radite, školama, vrtićima,

svima!

Više informacija na linku

Nešto razmišljam ovih dana…šta bih pošelela onako stvarno i jako, nešto što nema veze samnom ili sa nekim iz moje porodice, ili sa nekim od mojih prijatelja.. Nešto veliko, bitno, a ostvarljivo.

Mislim, kako da vam kažem, ali ja verujem u ono nešto.. Da li je to Deda Mraz, ili andjeo čuvar ili nešto treće, mislim da nije bitno. Meni bar nije. Ne lupam mnogo glavu tome da mu nadjem ime. I ne tražim ama baš nikako , ono „nešto“ što mora iza toga da se krije. Jok.

Onda naletoh na ovo, i krenuše mi suze-radosnice.

E, pa sada znam. Želim, želim, želim jako da je ovakvih primera više. Ne. Nije dobro. Mislim jeste, zato što pokazuje da ima ljudi medju nama, ali i nije zato što svi mi živimo u državi kojoj plaćamo poreze, kazne, predizborne kampanje, puteve, mostove i svašta nešto. Za koga, ako ne za nas? Zašto ta ista naša kuća ne bi mogla da ima krov dovoljno veliki da pokrije i ovakve slučajeve.?

Zašto da život male Zvezdane  i druge dece zavisi od pomoći dobrih ljudi? Zašto  profesorka o kojoj je pisao Blic nije mogla da ode na operaciju o trošku države? Zašto..?

Eto,  nisam nešto bila raspoložena za pisanje,ali ovo me maklo sa mesta…

Pa Deda Mraze, ako me čuješ…

U ime svih onih kojima je neophodna pomoć…

Mojim dragim prijateljima,

od srca..

perla

]]> http://crnaperla.wordpress.com/2011/12/26/i-u-ovoj-predstojecoj/feed/ 6 0.000000 0.000000 0.000000 0.000000 crnaperla wall_big2 http://crnaperla.wordpress.com/2011/12/21/pirati-na-pomolu/ http://crnaperla.wordpress.com/2011/12/21/pirati-na-pomolu/#comments Wed, 21 Dec 2011 11:11:28 +0000 crnaperla http://crnaperla.wordpress.com/?p=753 ]]>

Ti si pirat zato što svaki put kada koristiš Internet osiguravaš svoju slobodu. Pirat si i zato što na Internetu kažeš ono što misliš. Kada u poverenju pitaš Internet za savet opet si pirat! Ako postaviš na Internet ono što si napravio da drugi ugrađuju u svoja dela ili prezentuješ ono što inače radiš da ostali uče od tebe, tvoj email je već u našoj bazi i sarađujemo:)

Vrednosti, navike, zakoni, teme, ideje, lični ciljevi, globalna svest kao i problemi sa njima danas imaju zejedničku osobinu: izuzetno su dinamični i međusobno čvrsto povezani. Ovakvo stanje nije otkriće niti problem. Dešava se sveprisutnost najrazličitijih elemenata življenja i gusto su sabijeni u svakom minutu komunikacije, rada i kretanja. Granice i vodilje iz pre-Internet doba danas nemaju racionalnu osnovu postojanja.

Pirati Interneta u svom fokusu imaju sledeće:

• Ukidanje patentnog sistema i reforma autorskih prava
Nastojimo da legalizujemo nekomercijalno deljenje podataka i zalažemo se da se skrati preterana dužina autorskih prava, pritom vodeći računa da se zaštite kreativci i umetnici. I da oni budu ti koji imaju koristi od svoga rada a ne monopolistički nastrojene kompanije koji su otele prava na dela od autora (sitnim slovima u ugovoru). Smatramo da nam nije potreban patentni sistem koji guši inovacije, koji preko potrebne lekove čini toliko skupim da ljudi umiru zbog nemogućnosti da sebi priušte iste!
Zapitajte se jednostavno pitanje: Da li je prirodno da ljudi širom sveta moraju da plaćaju desetinama godina velikoj kompaniji nadoknadu za korišćenje crtanog filma na primer? Da! Vi sistemima pretplata plaćate reprodukciju crtanog filma svaki put kada ga gledate na (naravno preko već plaćene kablovske televizije). Pomenuti crtani film je kreiran u jednom trenutku u prošlosti i uloženi su novac i energija u njegovo stvaranje. Napravljen je kako bi crtački studio zaradio novac kojim bi kasnije kreativci odgajali decu i to je prelepo. Problem je u tome što je ideja copyright-a postavljena tako da se jedna ista stvar naplaćuje što više puta u nekoliko oblika pretplata. Pri tome novac ne ide autoru nego zamislite, vlasniku autorskog prava sa debelim ugovorom u đzepu i armijom advokata oko sebe (i armijom izvršne moći ako treba kao što su policija ili vojska u nekim slučajevima) . Ovako postvljen sistem je destruktivan i neracionalan. Nadamo se da sada malo bolje razumete probleme koje je patentiranje donelo.

• Osigurati istinsku slobodu govora i pristup ukupnom ljudskom znanju koje u svojoj biti ne pripada nikome drugome nego Ljudima
Rešavanje problema autorskih prava je vruć krompir koji mnogi ne žele u svojoj agendi. Zamislite da vam neko u biblioteci zabrani određenu kombinaciju knjiga iz hemije da ne bi ste napravili bolji deteržent koji razvija velika farmaceutska kompanija. Na žalost upravo to planira grupa država i ozbiljno rade na tome da zaključaju pristup određenim resursima znanja i praktično legalizuju orvelovsku kontrolu nad modernim vidovima komunikacija.

• Zaštita privatnosti. Naš život nije roba! Naše navike nisu marketing informacije!
Zaštita od preteranog nadzora, profilisanja, praćenja i nadgledanja od strane Vlade i velikih preduzeća je danas isto kao pranje zuba – ujutru radite radi zaštite od prljavštine koju kunzumirate u kontaminiranoj okolini, a uveče spirate ono što se provuklo. Zastrašujuće je stanje u kome se nađete nakon informisanja na koji način nas institucije prate i profilišu zarad pravljenja novca i uspostavljanja kontrole. Ime Pirat nam u Srbiji ne ide na ruku kao i mnoge druge stvari koje svakodnevno prevazilazimo. Detalje u vezi sa tim kako vas i čime sve prate u Srbiji možete nalaziti na našem blogu. Tema je ozbiljna i osetljiva. PPSR isporučuje upotrebljive informacije i možete se osloniti na nas ako vam treba pomoć oko zaštite svoje anonimnosti.

U poslednje vreme smo svedoci da se narušavaju prava pojedinaca kao što si ti! Tretirani smo kao kriminalci jer međusobno razmenjujemo digitalne sadržaje zabavnog karaktera, iako je to ekvivalent pozajmljivanja knjiga ili DVD-a prijatelju. Naša reakcija je da utičemo na postojeće lobije koji nas kriminalizuju, koji nas ignorišu i narušavaju naše građanske slobode. Želimo da sačuvamo naša prava!

Naš svet je globalno selo. Granice u postgeografskom društvu su sve bleđje i tanje. Ideje se razmenjuju neverovatnom brzinom uz zanemarljive troškove. Pored toliko očiglednih koristi postoje “inetersi” koji su postali ugroženi, jer “stara garda” vredno radi na tome da očuva svoju moć i privilegije kroz kontrolu Interneta koji je i dalje jedini istinski bastion slobode danas!

Sloboda nikada nije sigurna. Sloboda je neprestani proces upoznavanja beskrajnog polja stvarnosti u kome se nalazimo. Realnost postavljena na takve osnove sve prepreke jednostavno ostavlja po strani. Mi pirati ovako živimo, neko bi rekao iznad Zakona, međutim radimo elegantno, radimo na sebi:) Zastareli zakoni moraju se prilagoditi prirodnom poretku! Pirati, pridružite se našem radu i pomozite nam da se ova adaptacija sprovede što pre!

Arrr!!!

Ako hoćete da pogledate iza kormila, možete to učiniti ovde

Sava Stojkov darivao prelepu sliku…

Ja se pridružujem, a znam da ćete i vi koji do sada niste-uraditi isto…

Više kod Verke na sajtu

Ne volim bolnice..kao ni većina nas verovatno… Al kad se mora, mora se i to što se ne voli. Pre neki dan odem u jednu od naših beogradskih bolnica sa mamom. Preko „veze“ dakako, a i to mrzim. No, kao što rekoh, kad se mora, mora se…

Prolazim hodnikom, tik pored ulaznih vrata primetim starog, mršavog, bledog dekicu kako sedi u kolicima i drži plastičnu čašu sa kafom ( iz obližnjeg automata). Smestim mamu u čekaonici na stolicu i krenem da šetkam, jer me mesto ne drži. Gledam okolo, jer ne mgu zatvorenih očiju da hodam,a ne bi bilo loše ne videti toalet bez sapuna i papira u koji ti je gadno ući i kad baš moraš, oguljena vrata, štokove, memljive zidove. Ne znam zašto,ali ne mogu da se otrgnem utisku da je po zatvorima bolje. Iako nikad nisam imala priliku da vidim takvu jednu ustanovu iznutra, sve mi se čini da tamo mora biti bolje…

Prolazim opet pored dekice, koji me tužno pogleda i reče „sestro?“ Gledam oko sebe, ma nikog ni blizu ko bi imo nešto belo ili zeleno na sebi.. Pridjem mu, a on mi pruža onu plastičnu čašicu.

„Da Vam bacim čašu, popili ste kafu?“

„Može“ odgovori i nastavi,“ znate, ja moram da mokrim, a ne mogu sam do wc-a“.

Vidim ja, ne vredi da objašnjavam da nisam za to zadužena, čoveku je potrebna pomoć, pa ko te pita što si se tu našao i što on misli da si to što nisi. Nužda je nužda. A on je tako bespomoćan…

„Dobro“ velim, „vraćam se odmah…“

Odem u prvu ordinaciju-najbližu, udjem bez pardona i kažem lepo u čemu je stvar, zamolim da neko izadje i pomogne čoveku. Izadje jedna sestra, ruku na srce-odmah.Ali, pogleda natpis na kolicima i reče „Nije za nas, on je sa nefrologije“.

„Pa, nema veze, dajte nekog da mu pomogne do toaleta“  rekoh. Vrati se ona u ordinaciju, ja gvirkam za njom kad go se odškrinu vrata, vidim raspričala se sa koleginicama i jb joj se baŠ, s oproštenjem.

Dobro, zapucam ja na nefrologiju i sve žurim da se dekica ne upiški, naletim na neku oštrokondju u hodniku i kažem sve po redu,a ona meni da su za to zadužene čistačice,ali da u blizini ni jedne nema. Čistačice?

Okrete se i ode mrtva ladna. Ja ostadoh ko popiškana na sred i onog nikakvog hodnika. JoOoJ, e onda krene da mi radi stomačna mašina. Uradim nalevo krug i već smišljam šta ću i kako ću, ma sama ne mogu da ga nosim, e  sad ću da odem kod direktora i da im svašta kažem, ako ništa drugo i u tom nailazi neki tehničar spolja, bio u prodavnici vidim nosi Grand kafu u ruci, kontam-čim je nije dobio od pacijenata ( zahvalnih) nego sam kupio, mora da je pošten čovek i isprepadam ja njega sa …osmehom, onako na brzinu navučenim..

„Izvinite, imam pacijenta, starog deku, ne mogu sama da ga odvedem do toaleta, da li biste mi pomogli?“

„Naravno“, reče on i uzvrati mi osmeh, ukačim ja odmah da je pomislio da je to neko „moj“ , ali nema veze, idemo…

Od sestre koja je dovezla deku na rengen i ostavila na promaji samog, ni traga ni glasa. Odguramo ga mi tako i pridignemo oboje na njegove nejake nogice, i kaže tehničar meni,“..hoćete Vi sada sa Vašim dekom unutra da mu pomognete, ja sam iz OP sale, ne radim to sa pacijentima“

“ To nije „moj“ deka“ rekoh, ali kad videh kako me čovek pogleda, nastavih“pa šta ima veze, nečiji jeste, a sad od njegovih baš niko nije tu“

Udje tehničar u prljavi i smrdljivi toalet sa dekom sam, ja ostadoh na vratima da pripomognem da ga vratimo u kolica, kad čuh da neko viče hodnikom „Gde je moj pacijent?“

„Jel na ovog mislite ?“ pokazah joj prstom na toalet.

„Da,da, pa šta ćete tu? Kolega, pa jooj, izvini molim te, morala sam da izadjem na čas, Pa jooj, šta radite tu?“

„Pa piškimo“ rekoh ja…

„Piškite? Dedaaaa, šta radiš to, što ne reče ljudima da imaš pelenuuu?“

……………………………………………………………………………………………………..

Slatko sam se nasmejala, iako u stvari situacija nije bila smešna iz mnogo drugih razloga. Deka je zaboravio da ima pelenu, jer je verovatno bio senilan,ali da je bilo drugačije, šta onda? Sam i bespomoćan medju toliko bolničkog personala i ljudi koji su tuda prolazili…

Našla sam jedan divan klip, o starim ljudima. Zove se “ Stari ljudi, eksperti za život“ . Na kraju klipa, ide rečenica: „Budite sa starima, onoliko koliko su oni još tu sa nama..“ Pogledajte…

Da li neko zna nešto o virusu ( pretpostavljam da je to ) koji ulazi u  mail box-ove, uzima sve adrese iz adresara i šalje sam mail sa linkom ( koji iz bojazni neću ovde okačiti  ) nekakve kanadske firme koja se bavi prodajom ni manje ni više -Vijagra pilulama…? Meni se to desilo sa Yahoo mailom… Da čitava stvar bude još grdja i gora, to mi je službena adresa, sa cik brojem ministarstava, novinskih agencija, ordinacija, TV stanica…

Šta sada?  Kome se žaliti i  šta raditi u ovakvoj situaciji? Upozoriti druge? To bih rado,ali ne znam šta sam ( ako sam ) uradila, tako da ne mogu vas da upozorim da ne radite isto…

Čekam te.

Tamo na mestu koje mnogi u žurbi nemaju vremena da vide, pa ni ne svrate.

Tamo, gde oni koji uspore i vide- zastanu… pristižući sa najrazličitijih putovanja, malih i velikih, tražeći predah…

Izmedju dve neispričane priče plavim sumrakom pisane …

Na onom polju,  gde nastaju sonate zlatnih maslačaka pod dirigentskom palicom starog hrasta…. Gde  duga pritajeno i strpljivo sanja nove melodije koje samo ona može da čuje pre nego što napravi novi skok galaktičkom gipkošću i premosti nepremostive distance, tek tako … I to sve izmedju dva otkucaja srca.

Čekam, dok putujem…

Sanjam, dok ludujem…

U ljubičastoj magli D-mola posustanem….

Mesec mi namigne i šapne zvezdom da odustanem…

Ali, ipak  ne stajem .

Možda i prodjem tvojom ulicom čekajući.

Možda mi dodirneš obraz sanjajući…

A, možda te nikada ni ne sretnem lutajući.

Znaš da znam da osluškuješ moje korake u ritmu vetra …

Znam da znaš da moraš da kreneš od onog mesta gde duga sanja svoja nova putovanja …

Čekam te. Na početku ….

Menjao je oblik, vreme i način pojavljivanja u zavisnosti od okolnosti…ali, oduzimao je dah uvek  istom nenadmašnom pospanom lepotom i energijom koja se širila svuda oko njega… Padao je polako, skoro nestvarno na njene trepavice i dizao se isto tako. Ostavljao za sobom beskrajni sjajni trag u  oku posmatrača kao dragu uspomenu. Onako potpuno uz put, kao kada pali cigaretu. Ništa više.

I gubio bi se opet  u zvucima gitare, topotu konja, radjanju sunca… Do nekog novog momenta , koji je birao po samo njemu znanom ključu… I nije ga plašilo to što ni ona nikada nije bila ista. Ne. U tome je možda i bila čitava draž. U prasku transformacija, zaboravljenih snova koji su se sanjali u nastavcima… Ništa više.

Plesali bi osmesima, grlili bi se pogledima, govorili bi koracima i izgledalo je svaki put kao da su oduvek bili to što jesu. Kao da su oduvek bili TU gde jesu. I kao da  medjuvreme nije postojalo….

Ništa više.

A, ni manje.