Bez imena

bez imena

Došavši na aerodrom pogledala je u velikom holu interncionalnih dolazaka kada sleće avion iz Študgarta.

Kasni, pomislila je , zapaliću jednu cigaretu napolju.

Bio je lep letnji dan.Topao i sunčan, ali ne vreo. Izašla je iz hale i stala ispred staklenog zida da može da ima dobar pogled i na izlazak putnika,kao i na ekran sa obaveštenjima.

Posmatrala je ljude u prolazu, zamišljajući kako će njena maza izgledati kada je bude videla. Nije bila kod kuće mesec dana. Mamina devojčica ne baš više tako mala da u krilo može da joj stane… Nikada nisu bile toliko dugo razdvojene. Baš joj je nedostajala, mada je znala da će morati da se navikava na to, osećala je duboko u sebi da je došlo vreme da njeno pile upotrebi  sopstvena krila  i da je ovo bio samo dobro  uvežbavanje pre leta. Za obe.

Tik ispred nje, prošao je crnokosi čovek u beloj košulji  i džinsu držeći za ruku malog,slatkog dečaka. Na momenat je  prestala da diše.

Otkud ti ovde, pitala se uznemireno u sebi, pogledala oko sebe kao da je bila u strahu da je neko ne vidi.Ili da vidi da li ona sama dobro vidi. Bio je ipak tu, on.  Baš on. Htela je da mu kucne, mahne, da mu  se prikrade iza ledja i zatvori mu oči , da mu jednostavno potrči u susret, svašta je htela, a onda je smrzla sledeća misao, ne pomerivši ni ruku ni nogu sa mesta na kome je stajala, preletela je pogledom halu . Možda nisu sami, možda mu je i žena za koju je govorio da je bivša, baš bivša, ipak tu.

Ne pomerajući se sa mesta na kome je stajala napravila je kompromis sa svojim neizdržom , izvadila je mobilni i napisala mu  poruku.

Lepo ti stoji belo.

Pratila ga je pogledom. Stajali su već na pokretnim stepenicama za gornju halu, kada je izvadio mobilni iz džepa i čitao pristiglu poruku. Uživala je sekund, dva,  gledajući kako  diže glavu začudjeno i traži je pogledom, a onda se izgubio iza velikog zida.

Istog  momenta zazvonio joj je telefon.

Halo…?

Pa gde si ti?!!

Tu gde i ti.

Na aerodromu?!

Pa da.

Nisam te video, gde stojiš?!

Zato sam ja tebe videla…ispred glavnog ulaza…

Sada ću sići, ne mrdaj odatle.

Sve i da hoću, ne bih mogla pomislila je i prekinula vezu.

Znali su se desetak dana. Ni manje ni više, nego desetak dana. Videli su se dva puta i zadnji put prekjuče. Sastajali se , rastajali, i niko nije postavljao pitanje kada će se opet sresti, šta rade kada nisu zajedno niti nešto tome slično. Posle svakog rastanka, mislila je- više se neće nikada videti. Nisu pravili dogovore, nisu davali obećanja jedno drugome, nisu hteli da  budu iznevereni u očekivanjima niti da se vezuju. Svako iz svojih razloga.

Izašao je ozarenog lica…X man, crne kose, sa Rey ban naočarima za sunce na vrh glave, tamnih očiju u beloj ležerno puštenoj košulji preko  džinsa i prelepog osmeha. Nije znala da li je osmeh  prirodan ili samo  dobro uvežban, ali taj osmeh je bio definitivno prelep. I nju je obarao s nogu. Ličio je na…ni na koga koga je znala ili videla zapravo,  tako da i nije mogla sa sigurnošću da opiše na koga je ličio sve i da je htela. A, nije ni htela da ga poredi nisakim, jer je on bio, ni samoj sebi nije želela to da prizna,  poseban. Za nju. Hodao je polako kao da nosi  sve vreme ovog sveta u džepu svojih farmerica, pričao je tiho, meko i polako, baršunastim glasom. On je bio neko ko miriše na nevolju i bio je neko za koga se nikako ne bi valjalo emotivno vezivati. To je znala sa sigurnošću. Ali, ipak ju je magično privlačio. Možda baš zbog toga. Ranjen, ali pak ne toliko da sam ne bi mogao raniti nekog drugog. Ali, bio je takodje i neko sa kime bi apsolutno vredelo rizikovati. Stvarni ili emocionalni rizik? Oba u paketu.

Heej, otkud ti ovde? pitao je prolazeći kroz staklena vrata koja su ih delila.

Čekam ćerku, a ti?

Čekam ujaka.

A kako se ti zoveš, pitala je slatkiša koji se krio iza tatinih nogu i virio nakrivljene glavice.

Nije hteo da kaže.  Znala je za njega, toliko puta je slušala njegove nežne i sa puno ljubavi ispričane priče i dileme vezane za decu…

Avion koji čekam kasni, nastavio je.

Hej, i moj kasni.

Izvini, ali… koji let čekaš?

Iz Študgarta.

Mooolim, pa i ja isto?!!

Ne mogu da verujem, od toliko letova,od toliko sveta i mesta,baš ti, baš ja, baš  mi ovde.. i čekamo baš isti avion.

Eto, da smo se čuli i znali a to , mogli smo doći jednim autom..da uštedimo benzin, a i stanujemo u istom kraju, baš smo mogli…pokušala je da ublaži neobičnu situaciju, običnom, svakodnevnom upadicom.. nasmejali su se oboje…

Avion je sleteo. Ona je stajala sa malim dečakom ispred izlaza za putnike, dok je on sa kolicima za prtljag ostao napolju.

Videla je ćerku kako izlazi, ali nije mogla da se zaleti i poljubi je jer nije mogla da ostavi malog dečaka samog…

Mama, čije ti je ovo dete, pitala je umesto pozdrava.

To nije moj mladji brat koji se  za ovih mesec dana toliko promenio  da ne mogu da ga prepoznam?

Ne, nije ludice, hajde idemo, obgrlila  je ćerku oko ramena, a pogledom pratila dečaka koji  je radosno odlepršao u pravcu  nekog  starijeg  sedog  gospodina.

Izašli su napolje i tamo se nadjoše  svi na jednom mestu-njena ćerka,  x-man, ujak, sin i ona. Nikom ništa nije bilo jasno osim njemu i njoj. A, i njima je bilo više drago nego baš jasno, moglo im se videti na licima. Ispoštovali su formu koju je nalagala situacija, upoznali se medjusobno i razdvojili pre nego što bi bilo ko bio u mogućnosti da bilo šta pita. Imala je nekako želju da pobegne sa tog mesta što pre.. Što dalje… Nekako je imala osećaj da svi vide njen unutrašnji  emotivni nemir i nije joj bilo dobro zbog toga.

U autu na putu do kuće, ćerka je prepričavala doživljeno i vidjeno, a onda odjednom upitala ipak:

A, ko su bili oni ljudi mama?

Uh, poznanici neki..

A, jel?  reče ćerka sa smeškom.

Predveče je stigla sms  poruka:

Ulepšala si mi dan, tek tako, hvala ti.

Na čemu hvala?

Zato što postojiš .

Stalno mi se nešto zahvaljuješ…Neverovatne stvari se dešavaju sa tobom, neverovatne , ali sigurno ne i slučajne… Nedostaješ…

Ma pričaj mi o tome, a da mi se malo javiš?

Ne mogu, gužva oko mene.

A jel mogu ja tebe?

To će verovatno umanjiti gužvu oko mene?  Kasnije…

Ipak je zazvonio telefon. Samo malo kasnije.

Morao sam da te čujem.

Izašla je iz pune kuće  i šetala ulicom ispred dvorišta, a onda sela u njen auto koji je bio parkiran na trotoaru, otvorila prozor i proturila noge kroz njega.

Hej , idemo na jedno popodne van grada? Uzeću slobodan dan. Da kuvamo ručak zajedno?..

Sutra?

Sutra. Nedostaješ…

Podigla je glavu i ugledala ljutito lice njene ćerke.

Mama, moraćeš da mi objasniš ovo tvoje ponašanje. Šta se dešava?

Odmahnula je rukom, ne skidajući osmeh sa lica i rekla:

kada budem mogla sebi da objasnim, dajem reč da ću i tebi. Šta god da ti sada kažem neće biti razumljivo…

Goreli su od nestrpljenja da se vide što pre. Ipak, videli su se tek posle dva dana.

Luda vožnja, kao  beg od nečega ili nekoga. Stali su ispred neke prodavnice.

Hoćeš samnom, pitao je.

Šta se kupuje?

Belo.

Molim?

Hajde, kreni… rekao je sa šeretskim osmehom.

20 belih košulja broj 42, rekao je prodavcu na kasi.

Molim?

20  b e l i h  k o š u lj a.

Dugačak ili kratak rukav, mucao je zbunjeno prodavac.

Dugačak.

Hoćeš ti nešto, pitao ju je.

A, ne hvala, trenutno imam sve što mi treba, rekla je naslonjena na zid pored kase sa prekrštenim rukama preko grudi i osmehom na licu.

Kakav si ti ludak, kad ćeš da nosiš sve te bele košulje pitala je kada su izašli. Samo se smeškao…

Nastavili su vožnju. Blesavu i brzu. Gundjala je u autu sama sa sobom, a onda ga je pozvala, jer je bila već spremna da se okrene i vrati nazad, rekla  da voli da se trka, ali ne voli da  j u r i  za nekim i ako je baš rešio da pobegne nije morao ni da se muči  dolaskom po nju.. Rekao je bez pardona , ali sa smeškom opet i sasvim nežno da voli jednostavno brzu vožnju. To je mogla da shvati…

Cilj trke- jedno obično mesto van grada sa bajkovitom kućom.Ulazak u ogromno dvorište čuvala je stara, trošna i uspavana drvena kapija, na kojoj je visio metalni katanac. Otključao je katanac i  ušli su unutra, svako svojim autom , a kapija iza njih ostade otvorena. Vozila je polako i razgledala oko sebe.  Asfaltirani put u dvorištu bio je okružen ogromnim  duguljastim zelenim tujama. Izgledalo je kao da je ušla u dvorište nekog imanja na Siciliji. Bilo je svega, vinove loze kao i raznih drveća sa plodovima jabuke, trešnje, kajsije… More zelenila…

Pehar za osvojeno prvo mesto od trenutka stizanja pa do svitanja-besana noć. Znali su koliko vreme  prolazi  samo po muzičkim cd-ovima koji su se morali menjati na svakih sat vremena. U stvari je sve  to bio samo jedan divan životni trenutak koji će pamtiti svako od njih na svoj neki način. On verovatno po špagetama koje su bile najukusnije koje je ikada jeo, a ona po njemu. Čudan, setan, lucidan, ranjen, nežan, pospan, tako potpun, a tako razbijen na najsitnije delove. Svi ti nepovezani delovi u jednoj osobi u jednom trenutku pravili su čudan spoj. Pričali su dugo o svemu. O najrazličitijim dogadjajima iz života, o bivšim vezama, pucanju u streljani, željama, strahovima, kako je biti lepo u društvu mraka, ribica najrazličitijih boja i oblika, zvezda i peska, o  raznim planovima kao i o tome šta bi bilo kad bi bilo da su se ranije sreli na primer. Sve je  mogla da mu kaže. Baš sve. Bez prevare, laži, obzira i datih a,  neispunjenih obećanja. Bili su slobodni jedno prema drugom u svemu. Nikada nisu pričali o visokim cenama,poreskim obveznicima, lošim ulicama,dnevnim horor dogadjajima iz štampe, lošim političarima ili sličnom.

Da smo se ranije sreli…rekao je

Šta bi bilo?

Završili bi verovatno kao Boni i Klajd, odgovorio je.

Extra! Bolje srećno mrtvi nego nesrećno razvedeni.

Extra bi bili mrtvii?

Pa ? Jednom mora da se umre, baš bi bilo zgodno umreti s a tobom…Zamisli natpis na spomeniku:bili su strašno smeli, jeli su šta su hteli, ali malo im bilo slave-špageti im dodjoše glave, živeli kratko i berićetno i na kraju umreše sretno, a?

To si sad smislila?

Jok, juče sam razmišljala baš ceo dan o tome!

Ti si skroz luda, da ludja ne možeš biti, znaš li to,  pitao je tiho i ozbiljno.

Ahaa, sela mu je u krilo gledajući ga pravo u oči, zato te i privlačm, priznaj. Tvoje ludilo ne može ni da pretpostavi dokle može da ide moje, i obrnuto.

Nego, nešto mi reci…

Šta?

Kako ćemo da seckamo luk za ove špagete-sitno ili krupno?

Sitno-sledio je dugačak poljubac

Sitno?

Krupno-još jedan.

Krupno?

Sitno!

Ne zbunjuj me! Počela je da ga golica i popadali su sa fotelje na kojoj su sedeli pa se  smejali  oboje do suza.

Voleo je da se igra i našao je sebi drugaricu. Bio je srećan, videlo mu se to u očima, u osmehu..

Ljubavi… prošaptao je tiho,mazeći je po licu dok su ležali na podu

Van grada,van dogadjaja,van svih problema. Bilo je to najlepše ljubavi koje je ikada čula. Moćno. Zemljotresno. Nežno…Žmarci su je podilazili čitavim telom.

Mazili su se i ljubili dugo i polako. Kada se nisu ljubili pričali su. Sasvim polako

Jesi primetio da se još nijednom nismo oslovili po imenu? pitala je kasnije za stolom, dok su jeli špagete.

Klimnuo je glavom ćutke

Imaš objašnjenje?

Nisam ti još našao ime, prošaptao je

Hoćeš li ikada to moći?

Nisam siguran.Ako ti nadjem ime,imam utisak da ćeš se izgubiti u moru žena koje ti nisu ni nalik. Ti si potpuno posebna, ne pripadaš tamo. Ne pripadaš nikome i nigde u ovom svetu, imam utisak da se čak ni ne snalaziš dobro u njemu.  Takva ti je ranfla. U stvari si potuno svoja,u svom svetu u kome sam se nekako i ja našao u trenutku, pa sada ovde i samnom,na raskrsnici na kojoj stojimo,  imam utisak  i da si deo mene. Da si oduvek bila…i da ćeš biti zauvek… Hvala ti.

Na čemu?

Što postojiš i što si baš takva kakva jesi,potpuna…neponovljiva…

To se kaže budala koja se nije snašla.

To može da se kaže :osoba koja ima neverovatnu moć  stvaranja,a i razaranja…

Svaka budala može da udje u najskuplju prodavnicu najfinijeg porcelana i da sve razori u trenutku pomračenja uma,a da opet to sve stvori…teško.

Pa zato i ne razaraš jer se ježiš uništavanja,ali i ne stvaraš koliko bi mogla jer smatraš da to što možeš sa lakoćom i nije nešto vredno. Onda se trudiš da stvari postaviš na mesto na najteži mogući način.Trudiš se da  koristiš mišiće koje ti Bog nije dao jer ti nisu ni potrebni, umesto da prihvatiš  i koristiš ono što imaš i da plivaš…ili da letiš, ali u svakom slučaju ne bi trebalo da se baviš tim rudarskim poslom kojim se baviš. Speri tu prašinu sa sebe,koju si sakupljala godinama i ne boj se da zasijaš, i budeš drugačija. Jer  ti to jesi.

A ti moraš da nastaviš tamo gde si stao. Probaj opet…I opet , još više, jer imaš dobar razlog za to.

Znala sam tvoje ime nekada i potpuno ti je odgovaralo, ali sam te predugo čekala i zaboravila ga u medjuvremenu. Ti si jedan neizdrž u nezaboravu, eto ko si.

Važno je da ti znaš ko sam, pusti sada ime i dodji ovamo…

Napolju zrikavce zameniše ili samo nadjačaše petlovi. Žena bez imena je budna i nepomična ležala satima na ramenu čoveka  čijeg imena nije mogla da se seti,a bilo joj je na vrh jezika.Slušala je kako diše i gledala ga dok spava. Bojala se da će se probuditi ako i ona bude zaspala.A to nije htela ili nije smela,ko bi ga znao.

To jutro, leta dvehiljade devete,probudjeni i okupani suncem, popiše kafu zajedno na balkonu okruženi raznim mirisima, zvukovima i nijansama zelenih tonova prirode koja ih je okruživala. Bez reči. Bez reči i krenuše nazad. U grad. Nije joj rekao da mu nije dobro i da ga guši u grudima, da ne ispadne patetičan. Ona njemu nije htela da kaže da  bi umrla pre nego što pomisli da ga možda neće videti nikada više, da ne bude melodramatična.

I nisu se videli nikada više. Da li nisu hteli ili nisu smeli, ko bi ga znao…

Posle desetak godina, stigla joj je sms poruka sa jednog nepoznatog broja telefona:

nisam ti još našao ime…

Advertisements

31 thoughts on “Bez imena

  1. Zamisli muskarca koji kupuje 20 belih kosulja ….Kakva simbolika…eh
    Da svakog jutra, kada se izmigoljis iz njegovog narucja, obuces po jednu koju je on nosio juce i ona je zadrzala cak i oblik njegovog tela…Sedite ispred kuce i ispijate kafu, u koju dodajete taman onoliko kapi belog mleka, koliko kosulja ima na vama…)))))))))
    Ah dopada mi se ova prica perlice)))))))))

  2. Nema lepseg komplimenta od …

    „.Ako ti nadjem ime,imam utisak da ćeš se izgubiti u moru žena koje ti nisu ni nalik. Ti si potpuno posebna, ne pripadaš tamo. Ne pripadaš nikome i nigde u ovom svetu, imam utisak da se čak ni ne snalaziš dobro u njemu.“

    Ni lepseg gesta od kupljenih 20 kosulja..
    A znam da nema ni takvih muskaraca osim u tvojim pricama 🙂
    I zato ih i volim!
    Price – naravno… 😉

  3. Po stilu pisanja podsetila si me na Mariju Luiz Fisher
    Iako ne verujem u ljubav, sve njene knjige, pa i tvoja prica ipak pokusavaju da me razuvere u to. Necete uspeti hehehehhe, cvrsto se ja drzim hehehe

    Iako su se svi zavrzli za 20 belih kosulja kupljeni bas za taj izlet, ja sam zastao na kraju razmisljajuci o buducnosti. 2019 kada ona dobija sms poruku od njega…

    cekam nastavak i hvala ti sto si slucajno dosla u posetu na moj blog, jer tek vidim koliko sam propustio, ali sve cu da nadoknadim. Zaista uzivam u nacinu na koji pises.

  4. Da se razumemo mi nešto..
    Prvo, nisam pročitala ni jednu knjigu M.L.F.
    Drugo, izvini ako zazvuči kao mnogo lično,ali koliko imaš godina? Kad kažeš da ne veruješ u ljubav, prosto me srce boli. Ali, čekaj samo, sredićemo te nas dve iako se nismo upoznale, zajedno ćemo biti jače, pa ima da voliš odavde do Australije ceo svet, ima da te vole i ima da pevaš od sreće, kad shvatiš da ništa lepše od toga nije 🙂
    Nastavak te priče je Slike u oku i Ko si.

    1. Marie Louise Fischer – Wikipedia na nemackom 😦 I nazalost necete se upoznati, jer je 2005 godine otegla papke.
      A ja sam je citao igrom prilika – moja bivsa devojka je imala dva toma njenih knjiga pa me je naterala da citam, tad nije bilo blogova za citanje 😀

      Godina 26, i nisam razocaran u ljubav – nego jednostavno mlad sam ja jos da bih bas verovao u to ili jednostavno se borim da ne verujem u ljubav 😀

      Procitacu ja ceo blog, hvala sto si me uputila za te dve price – taman sutra da nastavim.

      1. Prvo ste me razbudili Luna i ti, a sad ste otišli na spavanje *“!:+’> Lepo !
        Gledala, koliko sam mogla da vidim, pisala je podosta na temu ljubavi, iako joj je kritika prebacivala da se bavi trivijalnom literaturom, nije joj smetalo:U Bravo pisala pod pseudoniomom na temu ti opet istu sa aspekta prevazilaženja problema,interesantno…
        Nego, ako baš moraš da se boriš protiv nečeg ili nekog, možeš na primer protiv poskupljenja struje, uvodjenja takse na kućne ljubimce ili tako bre nešto korisno, a ne da gubiš vreme i prilike, jer ljubav ili veru ui nju ne možeš da pobediš,a i zaštoo biiii? I nemoj da se vadiš, godine nemaju baš veze sa tim 😉
        Jesi gledao Ljubav u doba kolere?

      2. Ivane, ti mene našo da zekiš,a ?
        Nadam se da ti se taj „drugi“ koji je pričao o neverovanju u ljubav smrzo sinoć pored otvorenog prozora:-)

  5. @ Ivan

    Nemoj da „traumiras“ crnuperlu, svi mi koji te ‘citamo’ znamo da to sto pricas nema veze s mozgom. Najlepse ljubavne price nalaze se upravo kod njega, u tomovima, romanima, mini romanima, kratkim pricama, dugim pricama, kakve god hoces. Jedino je on „zvrk“ pa cesto sklanja iste da se mi ne bi ‘navukli’ na taj ‘porok’.. A kad budes procitala onda ces videti da to sto ne veruje u ljubav okacis slobodno onom tvom nacrtanom macku o rep! 🙂 tako da Dr. Ivane molim te samo ti pisi i pricaj da ne verujes u ljubav… 🙂 I mesecari sta da ti kazem 🙂 🙂 Drago mi je ako sam ja zasluzna za to 🙂 🙂 🙂

    @crnaperla – tebi preporucujem da razmislis da Ivan kojeg ne znamo ipak veruje u ljubav dok Ivan B. koji je ovde na blogu ne veruje. Kao kafa- Dva u jedan 😉 Razumes? 😉 Da je tri u jedan onda bi imao i secera 😉 ovako je samo dobar za one koji ne vole slatke kafe 🙂 🙂 Malo sale nije na odmet 😉

    (samo jedan americki film je uspeo da me „dodirne“ i to zbog teksta ili par recenica.. Notebook.. Toplo preporucujem) 😉

  6. @crnaperla

    hehehe, moram da priznam da sam se smrzao pored otvorenog prozora 😀
    borim se ja protiv poskupljena struje, grejanja, kafe, ali nista ne vredi – niko me ne slusa

    @luna

    odlican si film dala za preporuku, sva sreca pa ima online da se odgleda kad god covek pozeli. Ja sam preporuku za taj film cuo od Sase Djordjevica u jednoj emisiji pre vise godina i zaista prava ljubavna drama.

    @crnaperla i @luna

    uf, samo i volim da pijem nes 2 u 1.
    a iz mene progovara znaci onaj drugi 😀

  7. Savršena priča (ili opis događaja) za ovakvo tmurno subotnje popodne.Doduše ,ja malko kasnim sa čitanjem,ali mi je to zaštitni znak u poslednje vreme.Ili sam prvi ili poslednji…Nema sredine 🙂

  8. Hvala Piano…draga mi je ova priča, iako stara 🙂 Sredina je dobra samo kada se radi o porocima 🙂 A početak i kraj mogu lako da zamene uloge, a i da ne primetiš. Sve zavisi od toga kako ko gleda na stvari. Možda neko gleda od nazad..i onda si prvi…:-)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s