Čekajući vetar

vetar

Svi smo ih imali pe ili kasnije. Snove o letenju. I možemo da se setimo toga. Psiholozi se bave tumačenjima, a mi sećanjima. I ja sam letela kao mala devojčica .U snu. Više puta sam sanjala jedno te isto. Plašili su me takvi snovi, jer sam u letu uvek tražila, a nisam mogla da nadjem put do kuće. Imala sam, medjutim moć koju sam mogla da upotrebim u tim trenucima straha, a to je da legnem na zemlju i zatvorim oči. Istog trenutka sam otvarala oči u realnom životu i budila se. Možda je to simbolično odrastanje u traženju kuće-sebe. Danas ili bolje rečeno juče već, sam odrasla,zrela žena, sa punim džepovima uspomena koje su i lepe i ružne, ali daju odredjenu specifičnu težinu i onemogućavaju let. Smatrala sam da je to i dobro. Jer, ko i da leti još u ovim godinama? Dobro se vidi sve i iz ove perspektive, a ne može da se padne…
Medjutim, desi se neočekivano.Vetar, uragan u krilima, jak , moćan, usredredjen samo na osobu koja je ispred njega, kao na svoje mesto rodjenja, polazišta , početka i završetka i sasvim blizu. Hladi i greje sve oko sebe u istom trenutku. Upilji se u tebe sa magijskim smeškom , i hoće bez pitanja i pardona sve da zna. Gledaš ga u oči koje menjaju boju kao nebo pred kišu. Čas su obojene nežnošću,čas ludošću, čas strahom, željom, nadom, ljubavlju, molbom . Počneš da sumnjaš u ono što vidiš, jer to što vidiš se stalno menja.. Onda zatvoriš oči da možeš bolje da čuješ… i čuješ huk. Kaže da je uvek i bio tu u blizini . Samo je bilo pitanje kada ćeš biti spremna da ga vidiš. Najgluplje bi bilo pitati, a gde si bio do sada? Čekala sam te tako dugo i tražila uzaludno.Sada si došao, baš sada kada sam napravila tako dobar plan kako da preživim i bez tebe…Ne,ne. To je ono što opterećuje momenat odvajanja od zemlje. Izbaci kamenje iz džepova i bez mnogo razmišljanja se pruži u tom pravcu svom svojom dužinom.
Zašto?
Možda zato što postoji povetarac unutar svih nas, koji ima iskonsku želju da se spoji sa svojim izvorom i postane ono što po prirodi stvari i svog karaktera jeste. Moćan. Bez pardona i obzira na ono što te okružuje, što se zove realnost,mogućnost,neodgovarajuće mesto, vreme i okolnosti. Vetar te mazi oblacima neizgovorenog, vezuje ti misli i pita tiho da te ne uplaši,
kada ćeš ako ne sada?
Možda će doći i neki drugi put do tebe i ponuditi ti da poletiš, a možda neće nikada više. Nema sigurnosti, ni obećanja o dužini leta kao ni o bezbednom sletanju. Sve je moguće. Prasak energije, grom,vatra,led i voda. Baš sve. Možda se i udaviš, možda izgoriš, a možda sletiš opet sigurno,možda uspeš da poneseš jedan deo vetra u sebi.
Možda i sam postaneš vetar energije od koga nisi mogao ili hteo da se skloniš,ali možda mu svu svoju energiju ostaviš da ide dalje. Pa se vratiš u svoj svet ni pola onakav kakav si bio. Samo čestica nečega. A možda shvatiš da visoki planinski vrhovi ne postoje da bi leteli, što ne znači da ne mogu uživati u igri sa vetrom .Kada bi vrhovi mogli da govore bilo bi zgodno pitati da li bi voleli da su nešto drugo, ili je dobro da su baš to što jesu. Nepokretni i neprolazni….
Oni koji su doživeli putovanje slične vrste, pa se vratili, ne žele da pričaju o tome.Time bi izneli svoje najintimnije doživljaje, misli, želje, mogućnosti i drugo, a samim tim došli u koliziju sa samima sobom i realnošću u kojoj žive. Time bi možda priznali da bi rado bili na nekom drugom mestu,sa nekom drugom osobom u nekim drugim okolnostima i sigurno povredili one koji nisu doživeli vetar u svoj svojo punoj snazi jer su iz obzira prema ljudima, društvenim normama i godinama,smatrali da ne ide, pa ne vredi ni probati.
Oni koji nisu doživeli, žive sa svojim suprotnostima koje mrze, čekaju, raspituju se o tome ko je video vetar, kako da ga nadju, zašto već i po njih ne dodje jednom da i oni probaju da odlepe i da polete…U traženju, lutanju ili uzaludnom čekanju izgube i onaj povetarac koji su nosili u sebi. Ili ga jednostavno potroše pre vremena tako što ga ugase mišlju da vetar u stvari i ne postoji ,a ono što ne postoji nikada ne može ni doći po njih… I tako od vetra postaje bajka ili mit,a od nas samo senka onoga što smo trebali ili mogli biti-živi iznutra.
Biti živ, naći radost u svakom danu u onim malim velikim stvarima koje te okružuju, osetiti klecanje kolena od nadolazećeg nepoznatog čemu ideš rado u susret , pronaći jedan veliki izgubljeni, pa zaboravljeni deo tebe u nekome i nekog u tebi, voleti kišu, oblak, trenutak, šumu, pogled, žir, cvet,toplu kafu, želju, muziku, noć, jutro,reč, boju glasa, ton, govor tišine, pesmu cvrčaka, dodir usana. Vreme. Trenutke. Sva putovanja i iskustva spojena u jednoj nepovezanoj priči koja nema ni svoj početak,kao ni kraj. Osetiti neizgovoreno, razumeti promrmljano,prihvatiti poklon sadašnjice i ne razmišljati o sutrašnjem danu.
Šta će sutra biti, niko ne zna. Ali, danas je dan kada je tako dobro biti potpuno živ i ako bi već nešto trebalo obećati, onda samo jedno,sada, bez odlaganja, samoj sebi. Danas ću biti živa čekajući vetar.

Advertisements

19 thoughts on “Čekajući vetar

  1. Divno)))))))))))))))))
    Vidiš,a ti se tu nešto snebivaš…eh)))baš mi je drago, od srca,radujem se kada se nekom nešto lepo dogodi)))Naročito osobama koje su zaista darovane talentom)))

  2. Moram priznati da me pomalo zbunjuješ…Čime sam ja stekla takav tretman od tebe…šta li sam to rekla,pitam se,pa da me ovako rečima zlatiš…
    Veruj mi…zaista se radujem svačijem dobru, uspehu ili sreći, koji god razlog doveo do toga..Srećni ljudi, čine me još srećnijom što se nalazim u ovom životu koji mi je dat…
    Duša ti je lepa i miriše na svetlost…ma ko da si…

  3. A ti ( tvoji postovi) mene ostavljaju bez teksta. Osećam se ko mutava na telefonu da prostiš, koja bi htela nešto da kaže, tipa-hej tu sam, razumem i osećam u potpunosti sve što sam čula ali ne mogu da se oglasim… Ne pitam se da li je to moguće, u stvari obožavam nemoguće…Ja koja sam pričljiva ostajem na tvojim postovima bez teksta.
    Znam da znaš da se raduješ i sve drugo i mnogo više što ide uz to…
    Ne zlatim te ja, to radi tvoje čarobno pero,a meni ostaje samo da čitam i ćutim… i ponegde se štrecnem kada se prepoznam u nekom deliću tvog kaleidoskopa..tek tako..kao da se znamo dugo, dugo…tako se valjda prepoznaju srodne duše…u nekom deliću nečega…. ma ko da si))))

  4. Sve vec znas po pitanju „vetrova i mene“ 🙂 nema tu mngo „matematike“ stvar je jednostavna. Da ne kazem prosta. Ja ih osluskujem, a oni me vode.. negde gde nikad nisam bila.. I lepo je dok me ne zahvati uragan. E onda ne znam gde se nalazim i onda nastaje haos. Ali lepo je .. posto ja nekad i u haosu znam svoj red i redosled.. Eto tako 🙂

  5. Tamo gde nikad nisi bila, ume da bude baš lepo, toliko lepo da čovek želi da se vrati, opet, i opet… jel da?
    Znam da znaš da vetar uvek ima svoj pravac i smer, uragan je nešto drugo, ali ako si i tu bez greške u stanju da nadješ pravi put, onda se ne sekiram.
    Ali, kako god, mislim da su ti vremenske „prilike“ i“ neprilike“ ipak jako naklonjene 🙂 Neko ti odgore namiguje 😉

  6. prica koja navodi na dubokoumno razmisljanje.
    pre nego sto nesto „lupim“, moracu jos da razmislim o procitanom tekstu. ne volim da dajem prazne komentare, za sada „no-comment“, ali mi se svidja napisano – razumem al’ ne znam sta da kazem.

  7. A, volela bih baš da čujem ono što ti je prvo palo na pamet. To nikako nije lupanje, nego spontanost 🙂
    Kako god, verujem da razumeš i ako ne znaš šta da kažeš…dobro ti meni došao ! 🙂

    1. pa ne znam, evo i danas citam ovu pricu (retko se desava da se vracam na procitano), i veruj mi svaki put iznova prica deluje drugacija – kao da se misao iz prvog citanja gubi i dobija novi oblik.
      Generalno, ne volim da ostavim komentar samo da bih eto stavio do znanja da sam nesto procitao – zelim da to napisano „dozivim“. Delove sa pocetka bloga sto pises vec sam procitao prosle godine, ne znam kako ih opet objavljujes, ali nema veze, cekacu da se do kraja zavrsi 😀

      Sto se tice cekajuci vetra price, mene samo jedno zanima – koliko su ljudi sposobni da svoj vetar kontrolisu? Da li je pametno prepustiti se vetru skroz ili pak nekad reci „STOP“ ovog puta ne zelim da poletim? I da li taj vetar izazvan nezadovoljstvom oko nas i zeljom da pobegnemo od svih trenutnih problema – pa ga prizeljkujemo i cekamo da nas „proseta“?

  8. Zato što se čitajući prenosiš u misao koja se pretvara u reč, ali reč u zavisnosti od tvojih misli, ima svaki put drugačiji smisao i težinu…
    Što se tvog pitanja tiče- mislim da niko na svetu nema „svoj“ vetar, on je po svojoj prirodi „nemirac“, mora da putuje i mislim da je to suština … „za točak se bršljen ne hvata“ i ako to tako prihvatiš u startu, možeš samo biti zahvalan na tom posebnom druženju, ma koliko kratko trajalo…

    „Ovog puta ne želim da poletim“? Znači, leteo si već? I dobro sleteo? Ili ipak imaš modrice koje skrivaš?
    Ne „šeta“ on nas, samo nam ako naleti, pruži priliku…a zašto, ne znam..u svakom slučaju sve iz te ptičije perspektive se na prvom mestu bolje vidi.Ceo životni pejsaž nekako uredjenije i smislenije izgleda odande, gubi se ona svakodnevna kratkovidost da od drveta ne vidiš celu šumu, i ..i ..“ne pitaj me ne znam kasti, di će koja zvezda pasti, di će pasti dugme s mog kaputa, ne pitaj me što na kraju svi kerovi zamnom laju, ne pitaj me nikad zašto lutam“.. kaži bolje ti meni šta misliš?
    U medjuvremenu..

  9. Kud pročitah …i posle tvoje priče ja kao treba nešto da napišem…Pa vidiš,zato i jesam na ovom sajtu…pronalazim ispisane reči za svaku moju svakodnevnicu,za sve što proživim a ne umem i ne mogu da to prenesem….Što bi rekli,imamo i mi cigani dušu….I hranim je kroz tvoje i tuđe redove ispisanih reči

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s