Lutajući mesec i njegova savršena polovina

Legenda kaže: nekada davno ludost i ljubav su se jako voleli i bili srećni. Onda je ludost iz najbolje namere,da je usreći malim znakom velike pažnje  poklonila  svojoj ljubavi ružu…i povredila joj oči…Od tada je ljubav slepa, a ludost je njen vodič i ako nisu umrli i dan danas lutaju svetom i drže se čvrsto za ruke..

Junski dan. Nikako sunčan i vreo nego siv, hladan i mokar. Ulicama Beograda tekle su reke kiše. Prelivalo se  i izlivalo na sve strane. Ovaj grad,kao verovatno i svi veliki gradovi je u stanju da prihvati mnogo toga, ali samo on prosto nije mogao da primi toliku količinu tečnosti odjednom. Hodala je po mokrim ulicama Pariza, Rima, Milana, Budimpešte, Minhena, Beča i nikada nije bila mokrih nogu, a ovde  je trebalo zavrnuti pantalone do kolena i u pripravnosti imati gumeni deo opreme za lov i ribolov.

Nije znala zašto,ali nije volela kišu i sivilo. Nekako nikako nije znala šta da počne sa jutrom jednog od onih kišnog dana.Svaki put je prizivala u sećanje staru indijansku poslovicu-nebo je uvek plavo, čak i kada se ne čini tako.Nebo je uvek plavo,uvek plavo ponavljala je kao u inat sivom nebu,ali nije vredelo. Kada je sivo, sivo je pa šta se tu može-osim da se raširi kišobran. Danas nije mogla čak ni da izbegne taj izlazak. Čekale su je zakazane obaveze u Novom Sadu. I čekao ju je neko kod koga je juče bila poslovno, a danas bi trebalo da putuju zajedno…

Kada ne tražiš djavola,onda on nadje tebe. Svejedno se sretnete kad tad, ne možeš da pobegneš, a i zašto bi ? Niko te ne juri zar ne?

Pogledala je na sat i osmehnula se zadovoljno, jer je videla da ne kasni što je inače obično radila, prošla je kroz oblak svog omiljenog parfema i izašla. Dok je zaključavala kuću bacila je pogled na mamin prozor i potražila je pogledom.

Nije na „stražarnici“ –pomislila je, otvorila svoj srebrni kišobran i zatvorila staru metalnu kapiju za sobom.

Upallila je svoju svetlo plavu italijansku mašinu na četiri točka koju je svakim danom sve više volela,pustila  muziku i krenula polako… da ne bi stigla slučajno koji minut pre zakazanog vremena. Kako može auto da se voli? Volela je slobodu pokreta koju joj je taj auto omogućavao. Volela je da kaže da je auto sjajna verzija  partnera za jednu ženu. Hoćeš negde da stigneš-dovoljno je da kreneš. Kada ti se sluša odredjena vrsta muzike, slušaš, niko ti ne zvoca da je možda glasno ili da bi  možda bolje bilo nešto drugo. Kada ti se ćuti i ništa ne sluša-on ćuti. Kada ti se stoji u leru na nekoj uzvišici odakle se dobro vidi reka i zalazak sunca, nikad se ne žuri na drugu stranu. Kada je klizavica i nesiguran teren, elegantno te izvuče iz situacije i ne moraš danima da mu objašnjavaš kako i koliko si mu zahvalna. Kada ga negde ostaviš, tu ga uvek i nadješ-osim ako lopovi  nisu rešili da ga pomere malo sa mesta. Ali to bi već onda bila viša sila…

Muzika…

Ti uvek suze radje ostavljaš za kraj,

Ko zadnji metak čuvaš bol, samo za sebe,

Uvek te djavo nadje lakše nego ja,

Od zvezda pa do trnja put, vodi do tebe

Dal sanjati il ranjavati,dal započinjati rat il se sklanjati

Mogla je da sluša ovu pesmu poslednjih dana do iznemoglosti.Nikome nije bila namenjena, nevezana za prostor i vreme, jednostavno joj je prijala i brzim ritmom i rečima. Nije joj palo na pamet da je možda nešto ili nekog prizvala. Kao što indijanci prizivaju duhove ili kišu plesom. Možda baš tom pesmom…

Pljusak se u medjuvremenu pretvorio u par sitnih kapi .Parkirala se na dogovorenom mestu i pogledala muškarca koji je nešto petljao ispod haube svog auta. Izgledao je sasvim obično, ničim da privuče pažnju. Imao je braon kožnu jaknu i farmerice na sebi. To nije on, pomislila je,pogledala na drugu stranu ulice, a onda brzo vratila pogled na tog tipa i rekla sebi  Buenas noches  još spavaš !

Da li ona nije njega  kao ni mnogo toga drugog videla  ili je on zgledao  nekako nikako kao neko ko je mogao da joj se svidi, nije znala, i nije razmišljala do tog momenta,  ali je on bio sigurno neko ko je imao nešto interesantno i nesvakidašnje da kaže, fin, pristojan i blag, pa zato nije bilo ni opasno krenuti sa njim u Novi Sad. A bila je zainteresovana da čuje. I vidi… Jedno je bilo sasvim izvesno, posle svega što je prošla, ona nikako nije bila zainteresovana  da ponovo dozvoli sebi  da oseća i unapred se klonila svih eventualno mogućih rizičnih situacija.Nije mirisao na klizav teren, iako je pokušao dan dva pre toga da joj se približi, doduše pristojnom  ponudom  večere  uz koju bi mogli da porazgovaraju o poslu koji je trebalio da obave, a ona je naravno ponudu najppristojnije odbila uz objašnjenje da joj se večera ne uklapa  ni u opis posla, a ni radnog mesta… Kako to obično biva sa jadnim figurama u šahu koje igrači pomeraju kako im se prohte, baš juče kada je krenula u Novi Sad na zakazani termin, prolazila je pored njegove firme i pomislila :

Možda je kompletirao dokumentaciju- i možda bi mogla na brzinu da svrati i ponese je sa sobom. Kad je  ona već tu. Ako je i on tu. Mogla bi da proveri. Pozvala ga je i proverila. I bio je tu. Pozvao je da udje, jer nije imao posla, pa je mogao je da odvoji petnaest  minuta za nju. Koliko samo poteza je bilo potrebno da se to desi. Ali,sve se namestilo i desilo se. Obradovao se što je vidi i ponudio  je kafom.

Uz kafu su razgovarali o poslu. Trebalo je ispuniti nekakav upitnik i ona mu je objašnjavala  koliko  to i zašto može biti korisno .Nagnute glave i gledajući u papire ispod sebe, postavila mu je neko pitanje i podigla pogled ka njemu  da vidi da li nešto nije jasno, pošto ne odgovara.

Izvinite, pitao je smušeno i tiho, šta ste ono rekli?

Ne slušate me?

Malo sam dekoncentrisan Vašim prisustvom…Izvinite…

Dobro, završili smo, ja bih morala ionako da krenem. Čeka me kraći put još…

A gde putujete?

U Novi Sad.

Nemoguće! Ja idem sutra tamo na sajam-rekao je.

Lepo, ja idem danas.

A da li biste mogli to da pomerite za sutra?-bio je uporan.

Ne, nikako…O , koliko je već sati, ako ovako nastavim opet ću kasniti. Izvinite, samo jedan momenat, moram da telefoniram.

Uzela je mobilni i pozvala nekoga.

Dobar dan, da, da, ja sam, neću da Vas prekidam,samo sam na kratko htela da Vam kažem da ću verovatno kasniti pola sata..

Ne, ne,nisam još krenula..

Aha, pa dobro šta ćemo onda ? Sutra? U isto vreme? Dogovoreno, ne ne nema problema zaista,sve je u redu, vidimo se sutra…

Znala je da neće moći da se izvuče tako lako, pa nije ni pokušavala.

Izgleda da nam se neda  da idemo odvojeno u taj grad…

Pa, rekao je, neće nam biti dosadno, uvek je bolje putovati u društvu.Da li Vam  odgovara da dodjem po Vas ili ćemo se naći ispred firme?

Naći ćemo se ispred firme, odgovorila je, u koliko sati smo rekli?

Ja predlažem u 10h pa da možemo na miru i bez žurbe da možda popijemo piće ili ručamo.

Vidimo se sutra onda?

Vidimo, nasmejala se više iz kurtoazije nego što joj je stvarno bilo smešno i pomislila u sebi

Još jedan promišljeni potez iili slučajnost.U slučajnosti generalno nije verovala. Ali u energiju jeste.

Neke stvari, dogadjaje  ili ljude jednostavno ne možeš da izbegneš,pomislila je i odahnula sa nekakvim olakšanjem kada je izašla napolje.

I sada, jedan dan posle tog susreta,evo je kako stoji opet  tu gde je i juče bila. I gleda ovog čoveka koji liči na onog od juče, a koga u stvari ne poznaje. Uzdahnula je i izašla iz auta.

Dobar dan

Dobar dan, evo samo da sipam malo tečnosti za šoferšajbnu…

Samo Vi polako , imamo vremena. A kojim autom ćemo ići?

Pa mojim, ako nemate ništa protiv? pitao je i pogledao svojim velikim tamnim očima.

Naravno da ne, samo onda da pokupim moje papire iz auta.

Hmm,ako budem morala da slušam Šabana Šaulića uzput, vratiću se autostopom, mislila je u sebi.

Posle par minuta, krenuli su. Nisu stigli ni do ćoška ulice, a on se setio nečega.

Zaboravili ste nešto?- pitala je ljubazno.

Ne, nego samo sam trebao drugačije da se organizujem..

Neodložni poslovi? Možemo da se vratimo, ako ste zaboravili neku važnu obavezu…

Ne, nikako,samo kupio sam neki auto koji bi trebalo da odvezem na carinu .

Gde?

Pa u Novi Sad.

A gde Vam je auto?

U garaži pet minuta odavde.

Saobraćajnu imate?

Da.

Pa šta čekamo?

Stvarno? –uzviknuo je radosno.

Stvarno, što da ne kada već idemo tamo?

Pa Vi ste divni…

Jedno pola sata posle toga konačno su bili na auto putu.On u svom novokupljenom retro Jaguaru, a ona  u svom  svetlo plavom Fiatu.Pustila je muziku koju je volela do daske i bila srećna što se setio svog auta koji čeka na srpske tablice.

Kiša se opet  spustila kao sumanuta. Njoj kao za inat crkne desni brisač, a levi počne da se koči na svakih deset kilometara vožnje. Morala je da staje par puta. On je očigledno sve vreme držao na oku u retrovizoru i momentalno se zaustavljao kada bi i ona stala. Izlazio je iz auta, stajao sa njom na kiši i pokušavao da pomogne . Mogla je da vozi i vozila je bez nožnih kočnica, bez svetala noću, ali bez brisača na kiši …e , to još nije doživela.

Bez brisača na kiši, ovo nije dobro počelo. Mrzim kišu-pomislila je.

Tog dana stvarno ništa nije išlo kao što je bilo predvidjeno.

Umesto da posede u nekom kafiću, on obidje sajam,ona završi posao zbog koga je i krenula-sedeli su u industrijskoj zoni ispred špediterske kuće čekajući nekakve papire za auto, pa su morali u servis jer su crnogorci upisali u saobraćajnu jednu cifru broja motora pogrešno…

Pa su čekali…U stvari ona je čekala u autu, a on je skinuo jaknu i sišao u šaht sa majstorima koji nisu mogli da pronadju broj motora. Nije se nervirao on. Nervirali su se majstori jer im je pričao gde i kako treba pronaći to što se traži…

Da li i inače u životu zna šta hoće i zna gde to i da potraži, nije mogla a da se ne zapita.

Pronašli su broj, upisali i vratili se u špediciju. Ali,dalje se nije moglo.Taj broj nije odgovarao  onom broju iz saobraćajne i to je bio dovoljan razlog da stvar ne može da se završi.  Auto je morao da se vrati onako neregistrovan u Beograd, ili u Crnu goru ili ko zna šta , nije se trudila da učestvuje u novonastaloj problematici ionako problematičnog kišnog dana.

Uvek kada je mogla da izbegne, izbegla bi čekanje, svakako ne guranjem preko reda, nego traženjem druge mogućnosti. A upravo suprotno  se dešavalo.Čekala je u nekom  servisu, Bogu iza kičme u sivilu kišnog dana i industrijske zone ko zna zašto i koga..

Odlična vežba za jačanje strpljenja-pomislila je.

Zatvorila je oči na kratko i pokušala da se opusti…

Prekinulo ju je kucanje  na prozor i ona je spustila staklo.

Niste ljuti na mene?

Izgledam li kao neko ko  se ljuti ili ko pokušava da se opusti?

Iskreno, izgledate kao neko ko jeste  ljut, pa pokušava da se opusti..

Ne, zašto bih? Baš se sjajno provodim! Da nisam došla nikada ne bih znala gde se i kako ovo sve radi. I da je toliko komplikovano naći broj motora kod Jaguara. Doduše ne znam da li ću i kada to saznanje moći da iskoristim, ali..Ne,ne , sve je u redu.Nego, onako usput, koliko još moramo da čekamo?

Ne moramo, gotovi smo. Ništa nisam uspeo da završim.

Aha, ne treba ništa ni pokušavati po ovakvom vremenu, to je zbog kiše. Kada pada kao danas što je padalo ni svog psa ne puštam napolje..I Bog bi danas odmorio kada ne bi imao toliko posla…rekla je već pomirljivijim tonom.

Niste ljuti, stvarno?

Jel bi Vam više odgovaralo da budem?

Ne,nikako-rekao je i pružio joj dva diska.

Šta je to?-pitala je začudjeno.

Muzika.

Nije narodna?

Neee, poslušajte malo..  Jeste li gladni?

Nisam, hvala.

Hoćemo na kafu?

Kafu nikada ne odbijam..

Krenuli su jednim autom.Njenim autom.Njegov je ostao na parkingu.Ali,on je izrazio želju da vozi.

Muzika koju ste mi dali je divna. Pokušavala sam sama da dodjem sama do tih diskova Marie-Dolores Pradere,ali nisam uspela .U medjuvremenu sam i zaboravila na to. I evo, sada dobijam tu muziku baš od Vas. Tek tako. Kao da sam naručila. Slučajnost?

Ne verujem u slučajnosti.

Ni  Vi?

Ni ja!

Nasmejala se slatko.

Vi ste divni..rekao je.

A Vi se ponavljate. Lep je ovaj grad,zar ne?-pokušavala je da promeni temu.

Da i ja sam to više puta pomislio,dok sam se vozio sam ovim istim ulicama, ali sada ne mogu da se skoncentrišem na to…

Pa dobro, Vi se usredsredite na vožnju onda. Jel uvek tako grubo kočite i oštro ulećete u krivine?

Ne,ne znam šta mi je,izvinite-rekao je nekako tužno već.

Stigli su do centra. Taj grad je bio šarmantan.Imao je nešto posebno.Da li ljudi koji tu žive projektuju sliku grada ili grad projektuje sliku ljudi  nije znala. Nekako je bio bez nervoze, tenzije i manje bučan od onoga u kome je živela. Nekako je izgledalo da ljudi ovde imaju više vremena.Da , grad stari, ali ne gubi lepotu. Naprotiv.

Da li se Vi ikad iznervirate?-pitala ga je.

Retko.

Vidim,ništa nije uspelo da Vas natera da promenite makar  ton glasa.

Primetili ste?

A da li sam mogla nečim drugim da se bavim dok sam čekala?-pitala je već pomalo svadjalačkim tonom.

Kakvi ste Vi kada se iznervirate?

Ne znam. Nisam slatka.

Šta radite onda ?

Zavisi šta me iznervira…

Evo, ovde ima jedno parking mesto, ja ću poslati poruku za parkiranje.

Ok.

Imate kišobran?

Naravno. Moj auto ima sve što mi treba. Imam kišobran, smoki, sok, sredstvo za dezinfekciju ruku, kremu za ruke, želite nešto slatko možda,-otvorila je fah ispred nje-imam jedan mafin ovde?

Ne, ne,hvala-nasmejao se.

Nemam gumene čizme doduše, ali to nam ni ne treba. ..

Par minuta kasnije,hodali su ispod njenog srebrnog kišobrana i strogo pazili da se ne sudare ili ne dodirnu jednostavno. Kao da bi to bilo nešto strašno. Koliko su je puta gurkali na ulici, u prodavnici, pa nikom ništa.Velika stvar!

Stigli su do centra i sada  već mnogo opuštenije čavrljali o  pici iz iziloga, lošem danu, poslu, deci koja su prolazila pored njih, o osnovnoj  školi u koju su išli.. Ispostavilo se da su iz istog kraja, da su išli u istu školu, da su imali istu učiteljicu engleskog  jezika kod koje su privatno išli na časove. Ko zna, možda su i na ekskurzijama bili zajedno, ko zna možda su se i videli pre mnogo godina,ali se nisu prepoznali ni upoznali…Onda su zaćutali i svako sa svojim mislima, ali u tišini  hodali  mokrim pločnicima Zmaj Jovine ulice. Više nisu pokušavali da izbegnu kontakt, tu i tamo, slučajno, jer je to valjda i nemoguće kada dvoje idu ispod jednog kišobrana. Bilo bi mnogo zgodnije i praktičnije da ga uhvati pod ruku, pomislila je, ali se sve i završilo samo na toj misli..

Zapitala ga je , odjednom, bez  mnogo razmišljanja da predju na ti.

Neka,neka, ovako je lepše. A i Vi ste jedna prava dama. Ovo više odgovara…

Ha, trebalo bi da me vidite kada kosim travu.To sigurno ne izgleda damski.

Dama je dama. Čak i kada kosi travu-rekao je.

Ali meni bi bilo lakše da predjemo na ti, a i proveli smo dosta vremena zajedno.. Jel se Vi to bojite nečega?

Ne. Samo mi je ovako šarmantnije, smeškao se zagonetno.

Dobro.

Odlučili su se za  kafić koji se zvao Biblioteka. Dve započete i nezavršene knjige sasvim različitih korica, sličnog žanra, na dve noge  ušetale su u kafić. Enterijer je bio neobičan i skladan uprkos vremenskom sudaru nameštaja. Bila je to uspešna  kombinacija ultra modernog  i starog.

Našli su jedan slobodan sto na galeriji.

Da li biste pristali da Vas slikam?

Molim? Kako mislite? Naravno da ne, zašto bih?

Pripremam neku izložbu fotografija, pa sam mislio..

Ne,sigurno ne samnom-prekinula ga je, ali  sam prijatno iznenadjena  što imate tu umetničku crtu.

Zaćutali su. Ona je gledala goste,a on nju. Nije to videla, ali je osećala. Pogledala ga je prekorno,

Hoćete da prestanete da me gledate tako?

Hteo bih, ali mi ne ide. Jel Vam neprijatno?

Jeste.

Zašto ste krenuli samnom ovde?

Pa , došla bih i bez Vas , ali pomislila sam da je interesantnije  putovati  u društvu. A bilo je više nego samo „slučajno „ što smo oboje morali na ovu stranu sveta, i što je meni sastanak juče pukao i pomerio se za danas..

Vreme je da se javim da sam stigla i da pitam gde ćemo se naći.

Hoćete li Vi na sajam?

Ni  to više ne mogu,kasno je,danas je zadnji dan i zatvaraju ranije.

Pokušavala je više puta da dobije sagovornika na drugoj strani žice, ali bezuspešno.

Da li je moguće da je ovaj čovek toliki maler?  pitala se ..

I meni je izgleda sve pošlo naopako.Očigledno, nije bila dobra ideja da krenemo zajedno, jel primećujete da nam nešto ništa ne ide od ruke danas…?

Jako je čudno…zaćutao je i  opet je gledao onim svojim rentgenskim pogledom. Tamni zraci koji su nosili boju njegovh očiju su joj sada već izazivali žmarce.

Šta je čudno?

Čudno je to  …

A to je ?

Ne mogu da Vam kažem, neprijatno mi je.

Pričajte u trećem licu, ako Vam je lakše, generalizujte čitavu stvar kao da se uopšte ne radi o Vama, navaljivala je,sada već zainteresovana i  rešena da čuje.

Čovek upozna ženu, ona tek tako bez najave i upozorenja upadne u njegovu kancelariju i život. Ona mu apsolutno ne daje nikakvog povoda da pomisli da je ona tu zbog nečeg drugog, osim zbog posla koji treba da obavi…Čak ga ni ne primećuje.  Jeste li čuli za Androgine?

Ne.

Prema grčkoj legendi, ljudi su nastali tako što je Zevs prepolovio savršena prvobitna bića-Androgine.Ta bića su imala dve glave, četiri ruke i četiri noge. Sastojala su se iz jednog muškarca i jedne žene ( andros-muškarac i ginos-žena). Jedna od bitnih posledica Zevsove intervenciije je nastanak ljudke želje za ponovnim spajanjem u celinu . Od tada ljudi hodaju po svetu u večitoj potrazi sa svojom izgubljenom savršenom polovinom. Kada bi se sreli znali bi da je to njihova izgubljena polovina. Ali , to je bila i ostala prava retkost…pričao je polako i tiho…

Posmatrala je pažljivo slušajući priču, njegovo lice i videla je da pred sobom ima muškarca koji nosi nešto neuhvatljivo  u sebi, nešto što ne može da se definiše. Što privlači i stvara neprijatne žmarce istovremeno. Nije bila umorna,ali  je poželela je da mu stavi glavu na krila i zatvori oči dok on priča. I da ne prestaje da priča. Svidjao joj se njegov glas istom merom kao i suština priče.

Pričali su još malo o psihologiji, snovima i onda zaćutali opet.

Zašto ne volite kišu?

Ne znam. Pravi me tužnom, a i ono sivilo me nekako uspavljuje. Posebna je priča što ne volim da su mi cipele mokre i definitivno n volim klizav teren…Drugačija sam skroz kada se probudim i vidim da je napolju sunce. Imam osećaj da bih nekako sve mogla onda. Inače volim jako vodu,samo ne u kišnom obliku.

Vi ste u stvari kišne prirode. Vašoj duši je potreban spoljašnji faktor , pozitivna energija koju ne možete pronaći u sebi samoj, pa Vam treba sunca…

Uh, ala komplikujete, prekinula ga je.

Kada biste birali izmedju reke, jezera i mora šta bi ste izabrali?

More, rekla je bez razmišljanja.

Treba Vam dakle toplina, iskonsko osećanje potrebe za sigurnošću niste izgubili,ali Vas ne privlači žabokrečina. Otvoreno more,dakle…

Opet su zaćutali i ovog puta su gledali jedno drugo u oči, kao da žele da vide ima li nešto još iza toga.

Da krenemo  mi polako nazad?-prekinula je ipak kraću ćutnju.

Da, naravno, krećemo.

Kada su došli do parkinga sačekala ih je nova neprijatnost.Ispod pokvarenog brisača ležala je kazna za parkiranje.Počeli su da se smeju. Dok su tražili Parking servis nabrajali su sve ppo redu šta sve tog dana nije išlo…

Izabrali su stari put za povratak i rešili da ručaju na Fruškoj gori.

U restoranu nije bilo nijednog gosta. Seli su za najveći mogući sto koji je bio verovatno napravljen od četiri mala.

Hoćete li da pridjete bliže da se ne dovikujemo?

Neka, neka , dobro je  i ovako-stigao je odgovor sa druge strane stola.

Izvadio je fotoaparat i napravio par slika,na njeno negodovanje, ali ipak.

Oči sve govore,rekao je.

Jel, a kojim jezikom to?

Pokazaću Vam.

Primakao se da joj pokaže te njene slike i pitao je šta ona vidi u njenim očima.

Umor.

Ne, to je ono što Vi osećate, pa i vizualizujete. Nije umor.

Pokazao joj je sve slike koje su se nalazile u fotoaparatu. I bivšu ženu. I preslatku decu. Na jednoj fotografiji je prepoznala njenog prijatelja. Ispostavilo se da imaju izmedju ostalog i  zajedničkog prijatelja.

Jelo koje su naručili i koje je kelner doneo hladilo se na stolu. Oni su  ćutali  i samo se gledali sve dok on nije počeo  da drhti kao da mu je loše i da će svakog momenta pasti sa stolice.

Hladno Vam je ?pitala je bespotrebno ne znajući šta drugo da kaže dok mu je davala svoj  džemper koji je skinula sa ramena i pažljivo ga nameštala  njemu oko ramena..Ništa nije odgovorio, samo je ćutao i gledao je.

Naslonila je jednostavno svoju glavu na njegovo rame,  učinila je ono što je osetila da će prijati i njoj i njemu, bez razmišljanja, bez pitanja o razlozima i mogućim posledicama i on prestade  da drhti…

Samo je tako držala glavu na ramenu jednog realno nepoznatog čoveka, ali  osećaj koji je imala je govorio  da ga zna celog života… Šćućurena, kao u begu  iz potpuno nepoznatih razloga par minuta i prijalo je.Verovatno  su  izgledali kao dva brodolomnika, koja su isplivala na neko ostrvo i pokušavala da se zgreju i saberu misli i snagu za dalje pre nego što odu ko zna gde,svako na svoju stranu. Ona je pre mesec dana okončala jednu dugu vezu i priznala  sebi da nije uspela. Da je gubila bitke godinama, pa na kraju izgubla i  ceo rat. On, je pre šest meseci , ostavio ono što najviše voli, dvoje preslatke male dece, zbog one sa kojom više nije mogao da živi…Njegovo srce je već moralo da plati ceh za zabludu, život bez ljubavi, razumevanja i za  odluku koju je doneo i koju je verovatno preispitivao iz dana u dan. Dupli infarkt miokarda, pre dva meseca.

Da li bi sada mogli da predjemo na ti ili da Vam se zahvalim što ste mi pozajmili malo mesta na svom ramenu i da Vas zamolim da se vratite na mesto na kome ste do maločas sedeli? pitala je tihim i opuštenim glasom ne gledajući ga u oči.

Imam utisak kao da se znamo jako , jako dugo. I imam utisak da se sledeći put vidimo za deset godina tek, nastavili bi baš tamo gde smo stali. Sa osećajem bliskosti, iskonskog poznanstva i poverenja. I sa pričom bi nastavili baš tamo gde smo stali. Ništa se ne bi promenilo.

Hteo bih da ti pokažem kako da uživaš u kiši.. Da poželiš da izadješ na ulicu kada kiša pada  sa osmehom u duši i na licu, to nije teško znaš, a tako je  lep osećaj… I hteo bih da si uvak nasmejana…Hteo bih da nikada ne budeš tužna. Posmatrao sam te danas. Iz momenta u momenat si menjala raspoloženje. I sve je u redu.Samo ne kada si zabrinuta i tužna.

Poljubio je u kosu i rekao da mora da izadje uz objašnjenje da mu treba malo svežeg vazduha.

Dok je on bio napolju, ona je sedela mirna i opuštena i nije joj padalo na pamet da se pita kuda to vodi. Krenula je stazicom koja vodi  u neizvesnost. Možda će je vratiti na početak. Možda odvesti tamo, na mesto za koje nije  ni sanjala da postoji. I zašto? I šta će raditi kada tamo stigne….Nije znala,ali se nije ni bojala.Ne, uopšte nije osećala strah.

Ni na šta nije mislila. Samo je pustila da kroz nju prolazi prijatan osećaj toplote.Bila je slobodna, puna razumevanja i naklonosti prema svima i izvan svih problema koji su je doticali. Počela je da pevuši  neku pesmicu  u sebi koje se sećala iz detinjstva .Negde napolju u dvorištu ispred restorana nalazio se čovek za koga bi se mogla zakleti  pod uslovom da je sigurna da legende nisu izmišljotine, da je njena izgubljena druga polovina. Ali, znala je da je ta njena polovina pripala nekom drugom nekada i da zbog iskustva i ožiljaka koje je stekao,a koji mu nisu zarasli  zbog okolnosti koje ga okružuju neće moći da oseti isto. Znala je da i ona zbog sveukupnih realnih okolnosti neće moći da bude sa njim. Oboje su to znali. I nisu marili. Bio im je bitan zajednički trenutak sada i ovde gde god.

I pre nego što se čovek vratio za njen sto, obrisala je oči od suza.

Jel ti bolje?

Jeste, mnogo bolje.

U stvari, kad malo bolje razmislim, trebalo je da odmah krenemo na ručak ili večeru,ovaj deo „druženja“ nam ide bolje od ruke ,za razliku od posla koji je trebalo zajednički da obavimo …

A, da li bi krenula samnom na ručak ili večeru da sam te pozvao samo toga radi, pa ja sam te i pozvao, ali si odbila, možda sam trebao još jednom?

Ne,ne, u pravu si nikada ne bi na taj način ručali zajedno..

Eto, to ti pričam.

Ohladiće se , rekla je i spustila pogled na tanjir ispred sebe, spremna da  jede  iako više nije mogla uprkos tome što joj  je to bio i doručak i večera.

U tom momentu niodkuda dodjoše tamburaši i počeše sa pesmom. Spustila je viljušku i nož pored tanjira  i uzela čašu sa vinom.

Znaš, sada moram da ti pridjem bliže, jer se uopšte nećemo čuti od muzike, rekao je dok se probijao izmedju velikog stola i stolica do nje.

Ja više nisam gladan iako ništa nisam jeo, dodao je.

Ni ja,  reče ona pre nego što  prsnuše oboje u neku vrstu oslobadjajućeg smeha.

Sada više i nemoramo da pričamo.Slušaj samo muziku i opusti se…

Na povratku do njegovih kola,spuštajući se krivudavim putem  okruženim i natkrivenim visokim  drvećem šume koja je bila svuda oko njih pogledala je u nebo puno zvezda.

Vidi, mesec je tako lep i potpun, ovaj htela sam reći pun…

Zaustavio je auto.

Što si stao na sred ulice?

Pa da vidim i ja taj pun mesec…bio je mrtav ozbiljan,ali nije gledao u nebo.

Onda ćeš morati da gledaš u pravcu neba,znaš, govorila je dok mu je rukom nežno gurala bradu prema gore.

Ali,  ja želim da ga vidim u tvojim očima…

Kako da ne, jeste, ako me poledaš u oči, možda vidiš i nešto drugo,a ne mesec, nego ovo nije prometna ulica, možda tu i tamo neki zec pretrči, ali bez obzira da mi ipak nastavimo..dodade ona nespretno , zbunjeno i reklo bi se uplašeno.

Želiš?

Da.

Dobro, rekao je i nastavio da vozi polako.

Čula je izdaleka  zvuk bubnjeva kako se valja negde iza brda. Zvuk se približavao brže nego što su oni mogli da pobegnu i izazivao jake talase i podvodna strujanja. Vir… Dohvatila je volan  u jednom trenutku i okrenula ga naglo na levo. Stali su na šumsku jagodu  razdaljine ispred nekog velikog stabla, na kome je bila okačena mala drvena tabla sa natpisom : Izvor.

Da li misliš da je ta voda za piće? pitao je kao da su najnormalnije baš tu stali da pogledaju okolinu.

Sigurno da jeste, rekla je je  zatvorenih očiju  dok je kažiprstom prelazila preko njegovog čela, obrva, očiju i nosa sve do usana.

Otkud znaš?

Ko je rekao da znam. Ne znam. Možda je izvor tu da bi mi plivali u njemu.

Pa hoćemo li?

Da zaplivamo?

Da.

A šta ako se udavimo?

Pa? Jednom se mora…Mislim da bi vredelo probati..isprepletali su prste na rukama,kao deca na skakaonici, kada jedno drugom drže strah od predstojećeg skoka. Ja se ne bojim, vidiš?

I šta ćemo sad? gubio mu se i topio glas  u zvucima bubnjeva.

Da  maznemo danu još petnaest minuta, uživamo u mesecu koji  je našao svoju  izgubljenu polovinu, svučemo sve sa sebe i okupamo se u čistom izvoru…rekla je mazno , približila mu se toliko da je mogla da oseti njegov dah na svom čelu i zatvorila oči..

Sve to za petnest minuta?

Ili petnaest godina, svejedno je…poljubila ga je i nekako istog momenta znala da joj je on već pokazao kako i da  će ona ubuduće jednostavno znati da uživa u  kiši…kao i pri  pogledu na zagrljeni mesec  spojen sa svojom izgubljenom polovinom…

Bilo je jedno kišno letnje pre podne.Kišno,ali ne i sumorno.Zaključala je vrata kuće i raširila svoj srebrni kišobran, pogledala u nebo, nasmejala se , zatvorila ga i nastavila zadovoljno da korača u susret novom danu.

Mond_Wolf

Advertisements

30 thoughts on “Lutajući mesec i njegova savršena polovina

      1. Sve što volim, radim sa puno strasti. A strast je neumerena. Oni koji to ne mogu da izdrže, gube trku sa mnom. Malo sam se našalio.
        To ustvari treba da ti imponuje. Malo je onih kod kojih sam bio tako „neumeren“. Na ovom metu, ti si prva i jedina do sada. Većina ovde svoje postove piše kao vrlo neinteresantne dnevnike u stilu „jutros sam ustala sjebana, popila duplu kafu da dođem sebi…bla, bla…“ ili razglaba dnevna dešavanja koja možeš čuti čim uključiš TV. Ja volim priču, a ti je imaš, i još uz to dobru priču.

  1. I tako su se te dve (tvoja i moja) priče upoznale i shvatile da su obe samo deo jedne velike kosmičke pričei da uopšte nisu same,kao što su u prvi mah mislile… Ko ne veruje može da proveri… dve sasvim različite, a ipak kao istom rukom pisane. I ako im nije ponestalo mastila za pisanje i konca za spajanje, družiće se dudo,dugoo…

  2. Kako to da nikad ne osudjujem ni jedno od njih dvoje? 🙂 Kako to da uvek imas meru i prosto napravis savrsenu kombinaciju? A mozda su oni „ono dvoje koje se jure po svetu“.. A ja uprono zelim da ne verujem u to. Plasi me pomisao da cu „jutriti“ po istom u potrazi za savrsenom polovinom. Da paradoks bude veci ta polovina uvek moze biti na stepenik od nas.. ne mora biti na zadnjem spratu.. Ni ja ne volim kisu, ali cu je zavoleti kao i zubara 🙂 ako mi neko pokaze njene cari 😉

  3. Ne znam kako to da ih ne osudjuješ, al mi drago zbog istog draga Luno 🙂
    I za meru nemam recept, ni to ne znam, valjda je „slučajna“ 😉
    Ali, ono što znam je da najlepše kamenčiće na plaži nadješ onda kada ih najmanje tražiš…i jesu tako blizu i ko zna koliko si ih puta previdela…Skini cipele i hodaj bosa, možda će oni tebe lakše naći…

  4. Oooo, pa ova prica se kosi sa mojim stavovima.
    Napisana je perfektno, bas po mojoj meri, da me opusti i navede na razmisljanje.
    Govorimo o ljubavi, ok, sreli su se, tacnije „sudbina“ ih je navela na zajednicki put – ali jedno mi nije jasno – kako to da on iako je nesrecno razveden, a ona posle okoncane duge veze – oboje shvate da su jedno za drugo.
    To me navodi na razmisljanje – kako je on siguran u postojanje ljubavi prema njoj – ljubav na prvi pogled. Mozda je bila i ljubav na prvi pogled sa prvom zenom, ali eto razisli su se zbog nerazumevanja ili nedostatka strasti koja je iscezla.Kako je nas junak siguran da nece posle par godina sresti neku trecu i u istoj shvatiti da je zapravo ta treca sreca i njegova nedostajuca polovina iz mitologije. To bi isto vazilo i za junakinju.

    Svi mi pisemo o ljubavi – zapravo pisemo o platonskoj ljubavi – koja je totalno drugacija od poimanja ljubavi koje dozivljavamo. Sve do trenutka kada su eudajmonija i hedonizam zadovoljeni – mi smatramo da je to ljubav – onog trenutka kada pocne da skripi neki faktor, bio to vreme, zadovoljstvo, sreca, hormoni, ekonomski, drustveni, itd (a ima ih koliko i covek kostiju). prepisujemo izostanku ljubavi.

    Zapravo, ljude povezuje strast i ako uspeju da do te mere svoju strast odrze da nijedan drugi cinilac ne moze da ih destabilizuje, onda je rec o „vecnoj“ ljubavi. A da bi se ta ista strast odrzala – potrebno je dvoje koji ce je negovati cak i onda kada finansije zaskripe, probude kod onog drugog tu energiju za zajednickim opstankom i zeljom da se sve prevazidje.

    retki su oni koji ce obnoviti strast, sa svojom zenom/muzem doziveti novu mladost posle 15 godina i prepustiti se da se ponasaju onako kako oni zele – bez ogranicavanja drustvene sredine. Moralno ubedjenje, koje je cesto praceno i zatucavanjem od strane teoloskih teorija, cine nas da budemo zarobljeni u sopstvenoj kozi i ozivljavanje strasti da trazimo krisom od pogleda drugih – ljubavnici. Zato je muskarcima bolji seks sa ljubavnicom nego sa zenom (pretpostavljam i zeni sa ljubavnikom nego sa muzem). Ali sa ljubavnicom ozivljavaju onu mladost koju im je drustvo ogranicilo da je ne ispolje u nekim godinama, a partner nije spreman ili je previse zauzet da se posveti ozivljavanju strasti.

    Zato puno puta kazem – ne verujem u poimanje ljubavi koji obican narod ima. Pisci nas lazu jer pisu u platonsku ljubav koju dozivljavaju preko svojih junaka. Verujem u ljubavni sklad, u strast koja nas povezuje, u obostrano razumevanje, prihvatanje svih onih osobina kod partnera koje mozda za nekoga pa i za nas predstavljaju mane, ali ih mi dozivaljamo kao jedinstvene vrline koje poseduje. Verujem u reci – nije dovoljno samo reci sta ti smeta vec i pokusati da zajednickim silama da se to ispravi. Verujem u razgovor – mozes da imas odlican seks sa nekim a da izostane da nemas sa tim nekim sta da pricas… itd…

    Kao utilitarista, moram da sagledam sve, da nadjem sve ono sto bi nesto definisalo kao perfektno. Nisam kontras, mrzim ljude koji kontriraju bez argumenata, ali da bih razumeo njihovu ljubav ( junaka iz price), moram da sagledam i odnos koji izmedju njih postoji – a to je da sam uveren da njih strast nije privukla, vec jednostavno osecaj usamljenosti u datom trenutku i zelje da se te usamljenosti nekako otarase. Sto naravno nece biti na dugorocnom planu izvodljivo.
    Isto tako primecujem da junak jos uvek oseca nesto prema svojoj zeni – drzi njenu fotografiju u aparatu. Doziveo 2 infarkta zbog cerki – cekaj nije ih zauvek izgubio. Moze da ih vidi kad hoce i da bude sa njima u kontaktu. Ono sto se realno krije iza njegovih 2 infarkta je zapravo to sto ga je zena otkacila – proradi taj ego u svima nama, izazove bes, ljutnju, mrznju… a upravo kontra efekat stvarnog dubokog osecanja.

    Izvini za ovaj dugacak komentar – jednostavno danas sam filozofski nastrojen – pa mi ne zameri. Verovatno ce ovaj moj stav da se kosi sa stavom mnogih drugih koji mozda nisu imali prilike da citaju neke filozofske teze i smatrace da je neiskusan ili previse filozofski. Ali jednostavno vodim se logikom da bih u nesto verovao to isto mora da mi u kontinuitetu bude pred ocima – a ne da gledam cifre koje govore suprotno ili stvarna stanja koja me razuveravaju da u turbulentnom okruzenju sve manje ljudi pokazuje strast prema jednoj osobi na delu, a u recima su previse jaki ili optuzuju neverstvo ili nesto drugo za los bracni odnos. Ili ja je volim, a to sto sam kresnuo neku drugu to je zato sto mi se prilika ukazala. Ne… to je zato sto je strast izostala prema tvojoj zeni. A ogranicava te shvatanje okruzenja, da moras da budes sa nekim zbog dece, zbog imena, zbog drustva itd… A kad tad i to na kraju pukne. Jedino sto tada zameram, uzaludno procardane godine. Covek treba da bude resen – ako je napravio pogresnu procenu moze je kroz zivot ispraviti i zapoceti iznova – a ne da se krije ili da gusi sebe do te mere da kad pukne pukne previse kasno. Ili stavi tacku i kreni dalje ili muci sebe i zivi u zabludama, jer ljubav bez strasti koja je pokrece nije ljubav.

  5. A da, posto sam novi ovde kod tebe moram da napomenem da ne bude zablude
    ja nikad ne komentarisem autora kroz tekst, vec iskljucivo i jedino junake ili sadrzaj teksta.

    Tekst je vise nego odicno napisan i zaista sam uzivao citajuci taj sklad i kontinuitet tokom pisanja, jedino eto sto sam kritikovao mozda je bilo to sto sam kroz junake prepoznao da to izmedju njih nije ljubav.

    Aj… sad navalite da me kritikujete 😀
    hehhehee

  6. A, mogu ja i tvoj komentar da pretvorim u post, možda bi bilo tehnički samo zgodnije za čitanje?:-)
    Naravno da se zezam, nego sad ozbiljno…
    Hvala ti na čitanju i na razmišljanju koje podstiče na dalje razmišljanje ( a ja to jako volim ), kao i na tome što te nije mrzelo da spustiš sve to ovde…
    I molim te nemoj da se ustežeš-piši uvek kako misliš, pa i kad je kritika u pitanju.
    Sad ja odoh da pročitam tvoj komentar još jednom, ali ćeš mi dopustiti da ne brzam sa odgovorom:-)

    1. naravno slobodno mozes da odgovoris i sutra,
      hvala ti sto dopustas slobodu na svom blog-u, ima puno blogera koji jednostavno ako nesto napises sto je suprotno njihovim stavovima, odmah te „popljuvaju“ bez razloga.

  7. Samo mi malo pojasni sa kojim tvojim stavovima se ova priča kosi?

    „Govorimo o ljubavi, ok, sreli su se, tacnije „sudbina“ ih je navela na zajednicki put – ali jedno mi nije jasno – kako to da on iako je nesrecno razveden, a ona posle okoncane duge veze – oboje shvate da su jedno za drugo.“

    Kako, me pitaš? Pa, možda baš zato. Od ne znam ni sama kada postoje razna razmišljanja i tumačenja na temu šta ljubav jeste, a šta nije.
    Formula naravno ne postoji na žalost. Naviše mi se dopalo jedno razmišljanje koje ima sledeću suštinu možda bi bili najbliži tome što ljubav jeste posmatrajući je kroz ono što ona nije. Ljubav nije i ne treba je mešati sa obavezom, odgovornošću, strahom, besom, ljubomorom, posesivnošću…Možda su zbog svega onoga što nije bilo u njihovim predhodnim životima, shvatili da ovo baš jeste..To, nešto. Pa čak i ako traje kratko. Ko kaže da samo prave ljubavi traju ceo život? Neke veze traju zaista dugo, koliko i ljudi sami,ali da li je to zbog ljubavi? Ili zbog velikog broja drugih faktora o kojima ne želim ovde da komentarišem?Oboje su možda shvatili da im je trenutak dao priliku i kada je prilika zakucala na vrata njihovih života, nije bila persona non grata.
    Od samog starta su oboje bili podvesno svesni ( psiholozi kažu da je svesno Ja samo malo ostrvo u moru nesvesnog) i dovoljno iskreni da ne prikrivaju da tako okrnjeni i ćopavi, kakvi su bili u trenutku zbližavanja, neće moći da opstanu, niti jedno sa drugim (uprkos tome što su se slagali kao puzzle), niti sa nekim van čitave ove priče…Trebalo im je vreme koje nisu imali pre njihovog susreta da prihvate i prerade promenu koja je nastala u njihovim životima. U tom vremenu, ili medjuvremenu, desio se trenutak koji im je dao nesvakidašnju priliku da stvari sagledaju iz drugog ugla…
    Nemam ništa ni protiv platonske ljubavi, ali naravno da je drugačija od one koju u stvarnosti doživljavamo, mada je moguće doživeti i platonsku, moguće,a mislim i da nuije loše jer je dobar pokretač kreativnosti…

    Ali, ako ljubav ( pod uslovom da ona to stvarno jeste) podlegne zbog svega onoga što ona nije( faktori koje si nabrojao-vreme, zadovoljstvo, sreca, hormoni, ekonomski, drustveni, itd) i ugasi se, znači li to da ljubav uopšte nije bila ljubav? Kada čovek umre, znači li njegova prazuna stolica na kojoj je rado sedeo za života sada to da uopšte nije ni postojao? Kada zasadiš cveće i ne daješ mu dovoljno vode i sunca, pa ono uvene, znači li to da cveće nije bilo cveće?

    Strast ne bi trebalo da bude pokretač,a pogotovu ne inicijalni,bar ja tako mislim. Ali, ako postoji, i ako uspe da se održi sigurno da samo upotpunjuje pozitivno vezu izmedju dvoje ljudi.Strast/ ljubav, ili ljubav/ strast, važe ista načela kao i za cveće…A, sklad o kome si pisao je nešto drugo. I upravo taj sklad, ako postoji je ono što održava vezu. Sklad izmedju strasti, nežnosti, razumevanja bez mnogo objašnjenja, poštovanja, slobode…Sve dok pokušavaš bilo šta od toga na silu, na mišiće,kako ti kažeš „zajedničkim silama“ teško da će ići na duže staze… Najlepše stvari jesu najjednostavnije, a mi smo uvek ti koji možemo da biramo.Svaki dan nam pruža novu priliku za to i ne samo u partnerskim odnosima…

    Ti bi kao utilitarista verovatno želeo da dodješ do definicije perfektnog u svemu i onda ćeš morati da predješ i preko moralne opravdanosti cele priče kroz analizu ( ove i svake druge ako ti je to stav ili ubedjenje da tako treba), a opet, ja ti tvrdim, čim počneš da analiziraš dogadjaje ili ljude, nešto tu ne valja…zato i analiziraš, da bi shvatio šta ne valja.
    Ali, po meni je to dobro,samo onda kada ne znaš šta ćeš drugo da radiš od dosade, u svim ostalim situacijama je gubljenje vremena. Ako ne ide ne ide. To što ćeš shvatiti zašto, daće ti mir u jednom trenutku i odgovor na pitanje,ali da li će faktički ukloniti sve otežavajuće faktore i da li će zbog toga stvar krenuti na bolje? Ja mislim da neće… Samo ćeš imati glavobolju od hiljadu i jedne kombinacije u glavi koje bi trebalo da se dese, da budu, da bi stvar funkcionisala. I kao što onaj ostari čekajući Godoa, tako i tebi prolazi vreme , čekajući tu životnu loto sedmicu. A, neki je dobiju tek tako, čak ni ne znaju, jer ne pogledaju koji su brojevi izvučeni, jer su smoreni od predugog čekanja.

    Kod ovo dvoje, na samom početku nije bila strast u pitanju, ali ona takodje nije ni izostala kasnije što se dalo nazreti kroz kraj priče…

    Naravno da oseća „nešto“ prema bivšoj ženi. Da li bi mogao da shvatiš i poštuješ ljude koji ti kažu da su proveli neko vreme sa nekim, voleli, se , imaju decu i sada kada nisu više zajedno potpuno su indiferentni i baš ih briga jedno za drugo? Ne može to tako. Zauvek će biti povezani sponom zvana deca i to je za poštovanje po meni. Mada ima dosta onih koji ne misle i ne rade tako i ulaze u neverending story pod nazivom „rat ruža“ u kojem su sredstva ponekad i ono što im je najdraže na svetu-deca…

    Osećaj usamljenosti da.
    Potreba za nekim -da. Za nekim ko će razumeti, ali stvarno, bez prebacivanja, podpitanja, uvijanja u šareni celofan, obećanja, ljutnje, manipulacije…
    I..nemoj da žališ ili da prebacuješ sebi zbog onoga što si uradio, makar bilo i pogrešno. Ko je rekao da nemamo pravo na greške? I to sve zato što kažu stariji ljudi da će doći dan kada ćemo žaliti samo za onim što nismo,a ne što jesmo uradili..
    Eto, ako sam još nešto zaboravila, dopisaću 🙂

  8. Prvo da nesto dopunim – pravac utilitarizam ti daje mogucnost da sagledas celokupnu stvar i dodjes do drugacijeg shvatanja. on se vodi jednim motom „najveca sreca za najveci broj“ – a to upravo je kontradiktorno sa shvatanjima koje recimo postoje na nasim prostorima.
    Razlika izmedju teologije i ove jedne teleoloske teorije kao sto je utilitarizam sto nece bez svih sagledanih posledica da osude neki cin eto tek tako zato sto postoji shvatanje da taj cin nije dobar. Jedan skolski primer mogao bi biti ubistvo ili laz. Mnogi laz osudjuju kao nesto sto je krajnje lose – iako smo svi svesni da nekada lazi mogu biti korisnije od govora istine. To su primer sa nacistima i onima koji su krili jevreje, kao i primer ubistva hitlera bi ublazio patnju milionima jevreja i nenacistickog stanovnistva u II sv.ratu. – tu cu stati, jer vec prelazim formu odgovora.

    Kada pricamo o ljubavi, moj blagi doprinos njenog razumevanja jeste upravo da pronadjem to nesto sto je kljuc jakog i dobrog medjuljudskog odnosa izmedju dvoje koje zive zajednicki zivot. Za sve vrste ljubavi (roditelji-deca, deca-roditelji, brat-sestra, otac-cerka, majka-cerka,… itd, sve te tipologije) sem za onu izmedju muskarca-zene – gde je bilo bitno sta koju fazu zivotnog ciklusa ljubavi karakteriste i koje su to karakteristike koje bi se mogle uvrstiti kao opste prihvacene. Obrazac svakako da ne postoji, ali svakako da poimanje ljubavi zavisi od psiholoskog profila coveka, od obrazovanja, od zivotne sredine u kojoj opstaje i mnogo drugih.
    Ako sagledamo to nasilje u porodici – muskarac koji je do te mere emancipovan i sa pravom se moze reci gospodin – mali je postotak da ce zeni i decu prebiti kuci i naneti im fizicke povrede. U ruralnim sredinama gde je nivo obrazovanja nazalost manje izrazen – to se cesce desava – a upravo mogucnost da se sidje sa planine u grad – tu sliku realno mozemo ocekivati i u svojoj zgradi. Vratio sam se sa pocetka XX veka – varosicom su hodale dame, gospoda, ljudi, pa i sistem vrednosti je bio takav da je za ovo danasnje shvatanje to „zatucan“. Menja se sve oko nas, pa i nase ponasanje i prihvatanje novih vrednosti. –

    Nikada nisam rekao da kada neko umre – dodje do gasenja ljubavi. Mada, i to je cest slucaj – jer vrlo brzo partner se zameni sa nekim drugim. (sto ne osudjujem). Samim tim, kad zena ostane mlada udovica – upravo to izostanak strasti – potrebe za muskarcem – dovodi do radjanja novih odnosa.

    Sa nekim provedes odredjene godine zivota – imas uspomene i sl. – jer potrebno da se nostalgija javi zbog eto loseg vremena ili potrebe da se to pojavi zbog dubokog osecanja prema nekom. Svi mi, mozemo da imamo secanja (uglavnom pamtimo srazmerno lepa i ruzna, neutralna se jednostavno neutralisu), ali zasto se u nama pokrenu nekad ta osecanja. Ako se dvoje sporazumno razidje, mogu da ostanu u dobroj komunikaciji – popiju kafu, pricaju o vremenu i sl. a da ih nikad ne pokrene opet ta skrivena zelja da budu zajedno – a to je strast. Strast ne mora samo da bude erotska, da pojasnim, vec moze biti i drugacija strast.

    Ja sam strastven navijac nekog tima – to ne znaci da se erotski palim na zenski odbojkaski tim i da bih ih sve djuture – sala mala. Tako i on verovatno oseca tu strast prema opet zajednickom zivotu sa tom osobom, da ujutru kad se probudi pored sebe ugleda nju, da zajedno planiraju vikend, da zajedno obraduju decu i sl…

    Kad smo kod dece – deca ne treba da budu prepreka novog zivota – kao i ni razlog ostajanja u prethodnom koji nas gusi. Neko ce reci deca bez roditelja uglavnom „skrenu sa puta“… hahaha – balkansko shvatanje, kao i sve sto mi izmisljamo i nagadjamo (primera radi: za ovih godinu dana sam se naslusao puno gluposti oko toga sta ne treba ili kako treba, kad treba, da li treba,… itd. a vezano je za obicno srpsko verovanje u religiju). Mi smo kao narod, mentalno takvi – sujeverni i sto je nazalost tacno – lako se moze nama manipulisati – bilo to politicki, bilo to verski, bilo to na koji god hoces nacin. Mi cemo prihvatiti sve zdravo za gotovo bez da zastanemo i kazemo – hej, imam mozak mogu sam da procenim.
    A oba navedeno procenjeno je – da nama nece nikad biti bolje, uvek cemo ziveti u lazima jer smo tako navikli da nam uvek neko drugi servira sta treba da radimo, a sta ne. I ostajemo do izvesne mere zatucani kao narod, i samo se pitam kada ce kuke i motike opet da prorade.

    A ja, koliko vidim, opet sam otisao daleko od teme „ljubavi“.
    Sve u svemu, ja iskreno postujem tvoj stav, kao i vecine drugih jer u necemu sto ne postoji kljuc razresenja misterije – sva shvatanja se prihvataju tacna, a onaj koji tudje ne ume da saslusa i prihvati, taj ne zasluzuje da sa njim dalje covek nastavi diskusiju.

    Tebi hvala na diskusiji, prosto volim kad se iz necega stvori tema za razgovor. To ne znaci da namerno prekidamo ovde da diskutujemo, nego necu da te davim sa tom temom vise 😛
    Takodje, svi koji budu citali – ja nisam ogorcen u „ljubav“ – daleko bilo – vec jednostavno posto jos uvek su izmesana sva osecanja, strasti a i moja sloboda – dozvoljeno mi je da saram i da se nosim motom: dok sam mlad, sve devojke su moje, ali onog trenutka kada odlucim da sa nekim budem to znaci da ce mi mozda biti jasnije predoceno sta ljubav znaci – a do tada, ne vezujem se – i moze PS i nista vise od mene.

    1. moram da dodam – poslednje sto sam naveo jer upravo iz razloga sto ne mogu da shvatim zasto vecina posle 10 dana u nekoj vezi, kaze nekom: „volim te“. Cekaj, zar to nije laz – kako ti mozes da znas da ces je voleti za godinu dana. E upravo to lazno predstavljanje nas – kad smo u zanosu posle dobrog s… i izgovaramo : volim te, to me uzasnooooo iritira. Ako smo imali dobar odnos, to ne znaci da ja tebe bas tolikoooo volim. Oboje smo uzivali, oboje smo zadovoljili neke svoje potrebe, ali da bih te voleo – mora da postoji vise i vise od fizickih zadovoljstava.
      Upravo to, o cemu ovde govorim – pokusacu da kroz jednu pricu „ljubav u kamenu“ iskazem – a to je kako i na koji nacin bi mogao da predocim shvatanje kompletno ljubavi (ukljucujuci sasvim drugacije okruzenje od onog na koji smo mi mladi navikli)- a kroz celu pricu – seksa ni za leka , a akteri ce imati vrlo zanimljive uloge.

      1. Jedva čekam da te čitam,( pridružuješ se platonskom stilu pisanja?) moram priznati. I znaš šta? Ako si tako lako mislio da se izvučeš,i sve pod parolom“neću da smaram“ zezno si se.;-) ne možeš baš često da uživaš u ovakvoj vrsti komunikacije i to na ovu temu. Ovo je po meni realna apstrakcija.Svako može da vidi nešto drugo u zavisnosti od odredjenih faktora koje si naveo, slažem se, ali to je ono što možda kao skup može da nas približi onome što nam je ponekad tako daleko, samo zato što smo „kratkovidi“. Ovde ću zastati,ali ne i prestati. Nastavljam sutra, bolje mi radi mozak pri dnevnom svetlu 🙂

      2. Ivane,
        P.S. na P.S.
        ti to imaš rekla bih predrasude po tom pitanju? 🙂
        Možda i jeste laž, zavisi ko ti to kaže i zašto, a možda i nije. Zavisi. Ali nikako nemoj da smatraš a priori da to jeste laž. E, sada kao ja sam pozvana da bilo kome delim savete. Nisam. Shvati to samo kao moje mišljenje o kome ti možeš da razmisliš, naravno ako želiš.
        Nekoga valjda možeš da zavoliš odmah i da ti to bude jasno, nekoga tek posle dugo vremena, a i da ne primetiš, u nekoga možeš biti samo zaljubljen, pa varijacija na temu je verovatno koliko i nas samih..I ne mora da znači da je bilo šta od svega nabrojanog i nepomenutog laž. A može da bude.Zato kažem- zavisi.

    2. Ivane, malo kasnim sa odgovorom, ne zato što mi je bilo komplikovano, nego sam bila van kuće 🙂
      Hmm..laži. Znaš da i one imaju svoje boje…Dve.Postoje dve vrste laži: bele i crne.
      Prvima smatram one date izjave za koje se zna da su neistinite, a drugima one izjave u kojima je izostavljen značajan deo istine. Najčešće roditelji pribegavaju ovim drugim lažima kada su deca u pitanju. I kada govorimo o ovioj temi, ne možemo joj pristupati sa generalne tačke gledišta. Svaka situacija je drugačija i od nje same, kao što si rekao zavisi opravdanost ili neopravdanost korišćenja crnih ili belih laži.
      „Kada pricamo o ljubavi, moj blagi doprinos njenog razumevanja jeste upravo da pronadjem to nesto sto je kljuc jakog i dobrog medjuljudskog odnosa izmedju dvoje koje zive zajednicki zivot.“
      Potraga za tim ključem zavisiće verovatno od toga koliko si samosvestan, znaš šta želiš kao i to šta ne želiš, koliko si spreman i možeš da balansiraš, da se posvetiš, identifikuješ, prihvatiš, razumeš.. Iza svega toga moraš imati jaku volju i odlučnost i moraš biti u stanju da razlikuješ žito od kukolja, bitno od nebitnog..
      Ključ za napredak „nas“ kao društva leži u napredku nas kao pojedinaca. Od sebe, svi moramo krenuti od sebe.. Jest, nije malo zaačina koji su potrebni za ovu supu,zato je svaka za sebe posebna-drugačija-jeddinstvena, ali kada se napravi dobar mix, onda je kuskaš sa zadovoljstvom 🙂
      U ovim našim prepiskama, tj u tvojim komentarima, malo malo pa čitam-strast.
      Šta je strast po tebi? Daj mi definiciju, please, baš me interesuje. Ponekad, ne znam da li si primetio ( sada govorim uopšteno) koristimo iste pojmove, a mislimo na sasvim drugačije stvari..Možda i zbog toga dolazi do nerazumevanja..?

  9. Doobro….zapisao…G..lj…i..v..eee…
    Pa vidiš da čitam 🙂 a u međuvremenu se malko svetim komšijama.Ne znam sa koje strane je dolazilo..ali sumljiva lica su na trećem spratu…Neko je zaboravio noćas da utiša vesti na nemačkom…A spremio sam kompletnu Mavis-inu diskografiju 🙂
    Inače sam duša od čoveka,nisam osvetoljubive prirode 🙂 🙂 🙂 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s