Mesečeva suza

Jednom davno u zemlji koja  se nalazila negde u medjuprostoru i medjuvremenu ,ni na nebu ni na zemlji, u zemlji čuda sreli su se  i prepoznali on i ona. Da li su hteli možda mnogo ranije da se sretnu? Možda. Da li bi se prepoznali da su se mnogo ranije sreli? Verovatno da ne.

Elem, on je bio prelepi kralj Sunca u njegovoj zemlji koja je imala puno velikih žutih suncokreta,a ona prelepa kraljica Meseca u zemlji punoj sjajnih,treperavih  zvezda . U jednom te istom galaktičkom momentu poželeli su oboje nešto drugo. On u  momentu svog  beskraja i bezvremena je poželeo da   oseti sjaj  svetlosti Meseca, a ona u istom tom svom  momentu, toplinu Sunca. Dok su u njegovoj zemlji suncokreti spavali, a u njenoj zvezde,skinuli su krune sa glava, preobukli se tako da ih niko ne prepozna, iskrali su se i krišom krenuli. Svako u onu drugu zemlju. Nisu znali put, nisu nikoga smeli ni da pitaju, ali su znali da ako krenu, moraju i da stignu tamo gde su pošli. Nisu mnogo ni razmišljali o razlozima i mogućim posledicama jedne takve odluke. Osećali su samo, svako u svom svetu nesavladivu želju da krenu na taj put. Kako će se vratiti? Pa, ako tamo mogu da stignu, moći će i da se vrate, razmišljali su oboje, svako u svom svetu i u svojoj kraljevskoj glavi.

I krenuli su praznih džepova, ostavivši za sobom sve što su mislili da znaju i sve što su mogli da predpostave da će biti. Na tom putovanju koje je trajalo možda čitavu večnost, a možda par sekundi  su ih čekala svakojaka iznenadjenja i iskušenja u raznim oblicima. U nekoliko situacija su čak i pomislili, to je to, to je mesto gde se putovanje završava, trebalo bi da se vrate nazad, ali su ipak nastavljali dalje, jer još nije bilo dovoljno toplo za kraljicu Meseca i dovoljno nežne svetlosti boje mleka za kralja Sunca. Negde na pola puta, baš u onoj zemlji čuda, postalo im je jasno da ako nastave dalje ka svom cilju, može da dodje do toga da im se moći koje su imali u svojoj zemlji neutrališu i izgube, zbog energije i sile na koju nisu navikli i koja nije sastavni deo njihovog okruženja u kome su živeli vekovima.

I kao što to obično biva, baš tada su se sreli. U zemlji čuda ni na nebu ni na zemlji, negde u medjuprostoru izmedju nečega i ničega, izmedju dana i noći, želje i nade, obaveza  prema sebi i drugima, sna i jave…

Oboje su bili obučeni u belo, crne kose i vitkog stasa.

Kako se zoveš?

Ne mogu ti reći, jer ću probuditi one koji trebaju da spavaju ako izgovorim moje ime

A ti? Imaš li ti ime?

Imam, čudno,  i ja ne mogu da ga izgovorim jer će me čuti i napraviti potragu zamnom…

Bežiš od nekoga?

Ne,zapravo  tražim nešto- odgovorio je nežnim, nesigurnim i toplim glasom .

A ti, šta ti radiš ovde?

Krenula sam u potragu za Suncem. Bilo mi je lepo,ali hladno tamo odakle sam došla, pa sam htela da ga nadjem, upoznam, osetim i ako mogu ponesem malo njegove toplote sa sobom nazad.

A ti, šta ti tražiš?

Ja sam krenuo da nadjem malo mesečeve nežnosti. Zemlja iz koje dolazim ima svega, ali nema nežnosti.

Oči su joj zasjale,najsvetlijim sjajem najveće zvezde na nebu i spustila je pogled na zemlju .

Kako možeš da znaš da je Mesec nežan,ako ga nikad nisi video?

A kako ti možeš da znaš da te Sunce neće spržiti njegovom toplotom, ako ga nikad nisi osetila?-sledilo je pitanje umesto odgovora.

Ne znam. Sve što sam znala, ostavila sam tamo odakle sam došla.

Zaćutali su i gledali  se u oči. Nisu sklanjali pogled jedno sa drugog. Oči su ga pekle i suzile mu od pogleda koji nije mogao da skine sa nje,a u grudima mu se razlivala boja mesečeve svetlosti koja mu je prijala,ali ga i ostavljala bez daha istovremeno jer ga je sledila pomisao da će uskoro morati da se vrati.On je znao iako mu nije rekla ko je, da je ona ta, baš kao što je i ona znala da je on taj, jer je osećala takvu toplinu koja je pretila da postane požar koji  počinje da se širi i prži sve ono što nije mogla da ostavi i što nosi iznutra, duboko u sebi.I znala je da neće moći da izdrži dugo.

Jel se bojiš?

Ne? A ti?

Nemamo vremena, dodji da ti pokažem nešto…

Prasak energije kao munja zaparao je svojom svetlošću celu zemlju čuda kada su se dotakli i isprepletali svoje energije. Naviknuti na čuda toj zemlji  ljudi su samo konstatovali da je ipak neobično kada su se na nebu pojavili istovremeno i Sunce i Mesec ,pa  sa pažnjom posmatrali koliko dugo će da traje taj fenomen. A  kraljica Meseca i kralj Sunca, bezimene energije bez početka i kraja  su imali samo par sekundi, ili možda čitavu večnost  od pojave svetlosti do  dolaska zvuka.

Postali su jedno. Osetili šta znači volja da se od nemogućeg napravi moguće. Prepustili se i uživali u momentu. Shvatili suštinu koja nije imala nikakve veze sa bilo čime što su do tada videli i doživeli i sve to zatvorenih očiju i otvorenih srca. Vetar, videvši  i osetivši da je kataklizma svega stvorenog i postojećeg u povoju, ako se ove dve energije ne vrate tamo gde im je mesto po prirodi stvari, poče da duva svom svojom raspoloživom snagom, u nameri da ih razdvoji.  I podje mu za rukom, pre nego što se čuo zvuk i pre nego što se probudše oni koji trebaju da spavaju.

Ali, sasvim malo pre nego što su otvorili oči da se pogledaju poslednji put, ona njemu ostavi  u grudima jednu blistavu mesečevu suzu da ga hladi kada mu bude prevruće u svetu u koji mora da se vrati, a on njoj plamičak sunčeve svetlosti i topline da je greje,kada joj bude bilo hladno tamo odakle je došla.Kada su otvorili oči da se vide još jednom poslednji put, shvatili su da su postali slepi. Ni on nju, ni ona njega nisu  mogli da vide, taj poslednji put,  kako uprkos bolu koji su osećali,  odlaze sa osmehom na licu, svako  u svoj svet..

More, iz najbolje namere, videvši i osetivši  veliku ljubav i tugu zbog rastanka povuče sve svoje raspoložive talase i podiže ih do neba u želji da spere i očisti njihova sećanja od tuge,ali mu ne podje za rukom, jer je njihova  ljubav bila veća, jača i snažnija od okeana i dublja od njegovih najdubljih dubina.

Sa talasima tužnih duginih boja u očima koje više nisu mogle da vide, čuvali su najvrednije poklone koje su mogli dobiti u svojim srcima i sanjali su o još jednom susetu makar u narednih milion godina…

Advertisements

41 thoughts on “Mesečeva suza

  1. Spašavamo se medjusobno.Nisam strpljiva,ne umem čekati,ali jedino što ću uvek čekati,to je Ljubav.Verujem u takvo čekanje.Znaš kako kaže neka stara arapska poslovica :“Ako je želja iskrena i ne napuštamo je,ona će se ostvariti“.
    Nema dila sa nebom,nema uslova.Ako verujemo i želimo-imaćemo.Kada…to ne možemo znati niti uticati na vreme…

  2. „..Čekaj me, ja ću sigurno doći, samo me čekaj dugo..“
    Ne prija mi da čekam. Ono što znam i što mi ide od ruke je da sanjam. Otvorenih očiju.
    A ako me vidite da ležim negde na ulici, nisam umrla,samo su mi se kapci umorili i zatvorili. Na trenutak. Molim odnesite me tiho kući. Adresa je Bulevar južnog vetra, moj broj i ne zvonite. Vrata su uvek otključana

  3. Čekam samo onoga,što ga ne poznajem,a ni on mene…Postoji jedino neko prasećanje…mutno i jedva naziruće…Znam da me mora pronaći.Njega čekam.Oduvek.
    Tebi ću uvek poslati vetar da te nosi kući,ne brini))))

  4. Baš volim ovakve bajkovite priče.
    “ ona njemu ostavi u grudima jednu blistavu mesečevu suzu da ga hladi kada mu bude prevruće u svetu u koji mora da se vrati, a on njoj plamičak sunčeve svetlosti i topline da je greje,kada joj bude bilo hladno tamo odakle je došla“
    Divno.

  5. Priča je predivna. A sad moram ja tebi da preporučim jednu svoju, na koju me je podsetila ova, ako je već nisi pročitala. Pročitaj „Kaži mi šta je ljubav“ na mom blogu.
    Sviđa mi se sve što sam do sada pročitao, a ima još mnogo toga što nisam, što me raduje.

  6. Jako lepo.. Sta vise imala sam utisak da ih „znam“ od ranije.. I kod mene se desavaju slicne stvari .. Ti krugovi u vremenu i povremeno „iskakanje“ iz istih.. A ceznula sam za nekom ovakvom pricom..

    Hvala ti Crna perlo sto „nagazih“ na tebe eto tek „slucajno“ u ovom vremenu.. Nisi za dzabe bacena na „pod“.. Ja uzimam svoj biser i nosim ga oko srca..

    Svidja mi se stil pisanja, a prica je postala jedna od omiljenih.. Ako neko voli Mesec onda sam to sigurno ja 😉

    1. Eto, sad nas ima dve 🙂 Mesečarke 🙂 Eh, čuj slučajno?
      Dobro mi došla!
      Retko se pronadju ti krugovi o kojima pričaš,a kada se i pronadju, retko se čovek odluči za iskakanje. Ali, ako ipak smogne snage,onda ponese parče večnosti sa sobom…da ga greje ili hladi…po potrebi..

    1. Hvala ti , moraću da smislim nešto lepo,sad sam ovo shvatila ko zadatak ( prijatni).
      Kada budeš imala volje i vremena, ostani malo duže ima tu još kojekakvih priča za veliku decu na kategoriji miljenčići ( ne mogu da ti pošaljem srculence zeza me tastatura) 🙂

  7. uporno se trudim da u recima dokucim onu misao koja lebdi iznad njih i samo vernim ocima dozvoljava da je procita. Ali nema veze… mozda jos nisam dovoljno kompetentan za takve analize i estimacije

    S druge strane, zasto cekati milione godine, ako vec pricamo o tom sudaru meseca i sunca… srecu se oni 2 puta najvise 5 puta godisnje, kada sunce baca mesecevu senku na povrsinu zemlje. Zar u tih nekoliko minuta tog energetskog poljupca koji razmenjuju, nas ostavljajuci u tami da ih ne gledamo, nije dovoljno za ponovni susret.

    Ne moze Sunce bez Meseca, kao ni ono bez njega, vole se oni, a ljubav razmenjuju jednom do dva puta godisnje, tek toliko da nam kazu da se oni i dalje vole 😀

    A ja cu biti more… valjda me pod uticajem te gravitacije dize u nebesa dok citam ovakve price… hahahhaha – odoh… sutra nastavljam dalje 😀

    1. I misli se ponekad ponašaju kao leptiri..kada pokušaš da ih uhvatiš -beže…
      Kada se budeš opustio i kad te se manu rokovi i pritisci, sleteće same na tvoje rame i možda ćeš znati kako si hteo da kažeš to što si hteo:-) i da nisam čula više “ možda nisam kompetentan,nja,nja“ !
      Si siguran to za 2-5 puta godišnje? 🙂 🙂
      Ma, mislim da neće oni nikom ništa da kažu,jer ne znaju ni šta bi rekli, jer ne znaju ni sami šta ih snašlo:-),ali zakoni prirode su čudo, a i gravitacija čini svoje, tako da …ni sama više ne znam šta sam htela da ti kažem?!
      Ali, valjda gravitacija ne diže nego spušta…?
      Što se mene tiče, neka radi ta gravitacija šta hoće, važno da dovede stvari na svoje mesto, ovako il onako, svejedno:-)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s