Vučica

Svi mi smo ispunjeni  čežnjom za našim divljim, neobuzdanim iskonskim  izvorom, ali ne postoji  skoro ni jedno kulturološko prihvatljivo sredstvo koje bi moglo da smiri tu vrstu „vučije“ gladi. Ja bar ne znam da postoji. Naučili su nas da se stidimo te potrebe i tako smo počeli da sakrivamo naše osećaje dugačkim pramenovima dlaka. Ali senka divlje žene nas prati i danju i noću, ćopa iza nas i to uvek na četiri noge.

Na našoj planeti je ugrožen ne samo opstanak divljih  životinja, nego i divljih žena  i sigurno nije slučajno što se velike prirodne ,divlje oblasti tope velikom brzinom baš kao i sećanje na divlje biće koje smo nekada osećali u nama. Nekada su takve žene zvali veštice,danas  im lepe razne epitete, nijedan od njih mi nije odgovarajući, pa izbegavam da pominjem.

Može li se spasiti od izumiranja, nešto što je tako dugo potiskivano iz naše svesti i vratititi u potpunosti ponovo u život? A, ako se vrati u život, može li živeti u harmoniji sa svojim bićem i svetom oko sebe?

Ja mislim da može.

Iskustva bezbroj žena su  postala najbolji dokaz  da izgubljeni ženski institkt može da se otkopa sa par ciljanih poteza  lopatom u dubini duše..Uz pomoć  ovakvog načina „Psihoarheologije“ će instiktivna priroda svake žene isplivati na površinu i osloboditi se iz podzemlja uprkos raznim kulturološkim preprekama  i nametnutim normama u razmišljanju. I kada se to desi naićićemo na nešto predivno, nešto što nikada nećemo moći do kraja da odgonetnemo,a nalazi se u svakoj ženi.  Vučica.

Vidimo se u rudniku. Odoh da kopam.

Advertisements

22 thoughts on “Vučica

  1. Jednom mi je jedan muskarac napisao predivnu pesmu…
    Zove se Vuchica…
    Zao mi je sto je necu publikovati ovde,ali to ne bi bilo u redu,jer on je pisao meni,i samo za moje ochi…
    Govori upravo o vuchjem u nasim prirodama,i muskim i zenskim..
    To je pesma koja je dragocena za mene…
    Slazem se sa mislima i osecajima u tvom prelepom tekstu..
    Nekad treba sebe traziti iza oblaka, nekad u utrobi zemlje, nekad po njenom tlu hodajuci…
    Srecno ti kopanje)))))))))))) Evo ti pesme :“…radi u rudniku, zivot joj nije lak..“)))))))))))))
    😆

  2. Mogu samo da potvrdim ono sto si rekla)))))
    Nastavi da pletes rechi,na zadovoljstvo svakoga ko chita ono shto pishes…Meni je veliko zadovoljstvo chitati te,draga biserna devojcice)))))

  3. Duboko sam uverena da upravo u svetu ovakvom kakav jeste danas postaje sve neophodnije stupiti u kontakt sa svojoj iskonskom prirodom pa sa prirodom uopšte, osvežiti uspavane receptore i verovati instinktima. Nekako je to pitanje opstanka u savremenoj džungli… nema dalje bez dobrog pogleda unutra.
    Dopada mi se osećaj drevnosti kojim ovaj tekst odiše 🙂

  4. Volim da se umešam u žensko društvo, pošto vidim da se ni jedan muškarac nije upleo u ovu priču svojim komentarom. Ja bih samo da dopunim priču. Sve je tako kako priča kaže, ali zamisli kako se oseća žena kada jedan muškarac kopa i iskopa sve to o čemu govoriš, svu tu žensku prirodu, i nastavi da obožava sve što je iskopao.

      1. Seti se Androgina iz tvoje priče. Nikad se ne zna kada će i ko će se pojaviti, zasukati rukave i početi da kopa. A siguran sam da si ti neko ko će znato da ga prepozna kada za to dođe vreme.

  5. Koliko god prija ta pomisao, moram priznati, ali sada već mnooogo tiše-da se ne čuje daleko-da me to i plaši…Znam da bez toga ne ide, da je sve drugo samo gubljenje vremena, koje nemamo na pretek, ali me ipak plaši. I nemoj da me pitaš zašto.

  6. Neću pitati ništa. Ali pokušaj i ti da ne pitaš previše kada se i ako se pojavi neko. Treba pustiti da sve teče jednostavno, ne komplikovati ono što nije komplikovano samo po sebi.

  7. Huh.. Indijanci savrseni ljudi..
    Isuvise rana u sebi imam da bi po istim ponovo kopala. A kada god nastane „neslaganje“ ja krenem po sebi da kopam, ta valjda necu po drugom-e? I sve sto je valjalo i moglo da valja davno je iskopano. Ali ljudi nisu to shvatili. Nisu ni pokusali da razumeju. I sad tako zivotarim sa rupama 🙂 Tako da ti kopanje nikako ne bih preporucila. Rupa je rupa. Crna i mracna i nikad resenje. A svi cemo ipak u nju jednog dana.. Drzi se ti vucice i hrabro napred.. Pomiliuj samo onu ruku koja te miluje, onu koja te popreko gleda slobodno ujedi..

  8. Draga ti moja nespavalice, ne znam šta te spopalo, al mi milo što si tu, bitno je da TI shvatiš. Ti si bitna u ovoj arheologiji duše, ne drugi.TI moraš da spoznaš kakav te to naopaki mehanizam doveo do toga da danas imaš rane u koje se bojiš da pogledaš… Možda je još rano, možda nisu dovoljno dobro zacelile, ali hoće sigurno, samo ne smeš opet i opet činiti iste stvari i očekivati da se drugačije desi.. Nemoj da životariš sa rupama, spoznaj kako su nastale, zašto su takve kakve jesu, prihvati ih kao takve i kao nešto što ne možeš da promeniš i idi dalje.. Ne bih da ti pametujem, eto, pričam iz duše tebi, baš kao što bih volela i menio neko da kaže ako se zapetljam i zaboravim to onda kada mi bude bilo potrebno

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s