Šešir boje neba-in Memoriam

Posveceno Nidzi – Nikola Djugomovic

Noć,  kao i svaka druga, prosuta pa razlivena po svim čak i onim najskrivenijim delovima grada. Žedna tišine, smrkla se i pokrila sve jednim laganim potezom svoje široke, lepezaste suknje priželjkujući laku sebe svima pod njenim skutima. Da priguši, ali ne uguši. Da se da svakom onoliko koliko je potrebno. A da se pri tome ne potroši, da ostane nešto i za sutra. Čudna je ta noć..

Ja, kao i svako drugi kome se nije spavalo te noći. Željna i žedna njenih pukotina…iz kojih teče muzika i iz kojih se izliva priča i pesma prijatelja…dobrih, starih i  novih…

Cipele za ples, dobre vibracije u džepu I nezaobilazni šešir boje neba koji čuvam za takve I slične prilike.. Uvek ga nosim sa sobom u tašni, jer nikad se ne zna kad može da zatreba. Malo je nagužvan,ali ne smeta. Satkan od svih mojih neizdrža, nezadrža I nezaborava koji se presijavaju kao kapi vode na jesenjem lišću posle kiše u sunčano praskozorje.

Na putu do tamo gde sam namerila da odem, noć je pokušala da me saplete. Onako crna i tajanstvena, pomalo potunjena, ma u stvari nikakva, poturila mi je delove prošlosti kao krhotine pod bosa stopala željna igre ! Da me spreči htela je baš,  tek tako, znajući gde sam najslabija, ali ne znajući da sam u medjuvremenu dobila krila… I tako neozledjena zahvaljujući njima samo, ipak stigoh tamo gde sam krenula. Lakonoga i bosonoga. Baš u inat svemu što mi se neće i neda.

Dodjoše i  prijatelji. Neprolazna ostrva koja se odupiru svakojakim olujama u ovom moru promena. Kako bi svet bio pust bez njih… Jedan od njih je  nekako posebniji od onih posebnih, neobičniji od onih neobičnih, još čudniji od onih najčudnijih. Potpuno drugačiji. Pomalo  lud, ali ipak više no što bi moglo da prodje, a da se ne primeti. Nekako mi se čini, mislim da me strašno voli zbog onoga što se krije baš ispod mog šešira. E baš on mi je doneo sinoć lubenicu za rodjendan. Šta biste vi pomislili da dobijete lubenicu za rodjendan? Neobičan poklon zar ne? Kada bi ste znali mog prijatelja, ništa vas nebi čudilo. Mala, pravilno oblikovana lubenica. “Veliko srce lubenice -velikom srcu” Zahvalila sam se uljudno i htela da odložim “poklon”, medjutim dao mi je predlog da je otvorim odmah. Lubenica nije bila poklon. To je bilo  samo najneobičnije pakovanje koje je duboko u svojim nedrima sakrivalo poklon. Izvadila sam “čep”  ispod kojeg se skrivao predivan prsten..

Sviralo se, igralo I pevalo.. celu noć. Muzičari krenuše na “Ćaletovu pesmu” ,  a ja završih na stolu. “Ko drugome jamu kopa…” Gledala sam poslednje ostatke noćnih od muke već pomodrelih pipaka  kako se povlače polako,ali sigurno pred novim danom. A moj šešir boje neba smeškao se zadovoljno u tašni novom nezaboravu koji je krasio njegov obod…

Advertisements

20 thoughts on “Šešir boje neba-in Memoriam

  1. Divan si poklon dobila,jer je originalan)))Posebno mi se dopada ovaj poslednji deo noći gde se igralo na stolovima, a muzičari kidali žice violinama…eh.. Jedva čekam svoj rodjendan,pa da izlijem sve što imam u sebi, sakupljeno u poslednjih godinu dana)))))
    Želim ti da imaš mnogo ovakvih veselja u narednoj godini)))

  2. Eee, breskvice, da nam nema tih ostrva, ne bi ni nas bilo čini mi se… Ponela bi nas i odnela struja. Ili bi nas u najgorem slučaju pojela neka gadna riba.Ovako nas struja samo malo ponese, a krvožedne ribetine zaobilaze. A mi? Plivamo i dalje onakvi kakvi jesmo uprkos svemu. Nekad smo plivači, a ponekad i sami ostrva. Lepa je ta metamorfoza)))

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s