Srebrna nit

Sedela je na korenu jedne stare masline, naslonjena ledjima o njeno stablo.  U lanenoj haljini boje peska i skoro stopljena sa rapavom korom drveta, sa čežnjom je promatrala kako se narandžasto nebo nesebično preliva u more,a zatim  gubi u nijansama tamnoplave boje. Uživala je u prizoru i nije joj smetala činjenica  da je to spajanje na horizontu u stvari samo trik prirode, optička varalica, pusta želja neba, a možda i vapaj duše ponekog čoveka… More je oduvek nekako okretalo ledja nebu, bežalo ka kopnu svim svojim talasima u prastaroj želji da se spoji sa njim…valjda. A kopno je opet svim svojim porama i brazdama volelo kapriciozno nebo… Okretali su se tako kao na vrtešci u magičnom krugu, bez kraja i početka, tako blizu, a tako daleko…

Činilo joj se da na levoj strani pučine  pljušti kiša , na momenat joj se učinilo i da je videla svoj odraz lica u ogromnom ogledalu iznad mora prekrivenog kišom. Na drugoj strani  sijalo je sunce… Jednu i drugu sliku delila je kao kroz neki ogroman lebdeći prozor treperava svetlosna zavesa duginih boja… Puštala je da joj nozdrvama polako protiče miris joda, lavande i borove šume koja se nalazila nedaleko od brežuljka na kome je sedela. Na trenutak je zatvorila oči i zadržala dah uživajući u spoju mirisa koji joj se širio plućima. Ovakvi momenti bili su joj veoma važni jer su je podsećali na istinu koje često nije mogla da se seti kada joj je bila najpotrebnija.. Tako malo je potrebno zaista, tako malo da čovek oseti pravo zadovoljstvo i mir u sebi. Sreću. Posle par sekundi podigla je kapke ispod kojih bljesnuše dva sjajna oka  boje indiga i … ponovo zaustavi dah, ali ovog puta od šoka.

Ispred nje  stajala je džinovska ptica jarkih boja medju kojima je preovladavala vatreno crvena i sunčano-zlatno žuta, sve druge boje  bile su samo nijanse ove prve dve, a imala je i nekako čudno telo. Nijedan deo njenog tela nije bio isti, kao da je  celo… bilo  zbir najlepših delova tela svih ptica ovog sveta. Bila je to najčudija ptica koju je u životu videla, ogromne, neopisive lepote.

Posmatrala je pticu ispitivački, sa divljenjem, čudjenjem i pomalo strahom od pomisli da će možda odleteti tek tako, najednom, baš kao što je i došla. Oči su je pomalo peckale jer se nije usudjivala ili je jednostavno zaboravila  da trepne makar jednom…

O kako si lepa i čudna ti ptico jedna… valjda si ptica, pa imaš krila… razmišljala je glasno ne pomerajući se sa mesta da ne bi nekim nesmotrenim gestom uplašila pticu.

Ptica sam, nego šta… začuo se glas i devojka se trže jako, kao čovek koji budan sanja.

Ti..ti to govoriš, promucala je tiho, više kao konstataciju, nego kao pitanje.

Da, govorim.

Ptica je zaćutala, a devojci  brzinom svetlosti počeše da se vrzmaju hiljadu pitanja po glavi koje više nije mogla ili nije smela da izgovori.

A mogu da čujem i tvoje misli što me malo zbunjuje, jer postavljaš tako mnogo pitanja odjednom, pitanja na koja sama smišljaš veoma brzo i moguće odgovore, dodade ptica, ne pomerajući više svoj kljun.

Ne boj se mene sada, nastavila je ptica polako, krenula sam na svoj poslednji let, da još jednom udahnem miris mora i osetim radost letenja i slobode, a bila zaustavljena  slikom tvog lika u kišnom ogledalu iznad mora…

Kako si me našla, mislim kako si znala da sam ovde, obala je tako široka?

Pratila sam svetlost tvoje duše kojom si protkala sliku, za trista godina moga života još ni jednom nisam pogrešila adresu prateći samo tu tananu, srebrnu nit…

I, evo me ovde. Stojim pred tobom kao oličenje svega što sada jeste, a sutra već više nije, sa željom da ti pred polazak ispričam jednu priču…

Kakvu priču i zašto baš meni?

Ispričaću ti jednu priču o orlu i baš tebi, zato što mi je perje puno prašine nedoumice koju si poslala nebu, reče i nežno protrese krila kao da se sprema za let.

Ne znam da li znaš, nastavi ptica ne dopuštajući devojci da opet nešto glasno pita i prekine je, ali Orao ima najduži životni vek medju svim zemaljskim pticama. On može živeti i do sedamdeset godina.  Medjutim, kako bi doživeo tako duboku starost, on mora doneti tešku odluku kada napuni četrdeset godina… Jer, njegove duge i elastične kandže jednostavno ne mogu više hvatati plen koji mu pomaže da se prehrani, njegov dug i oštar kljun postaje toliko savijen da je beskoristan. Njegova stara i teška krila zbog zbijenih pera zapinju za grudi što mu onemogućava let…

U tom trenutku on baš kao i čovek  može da bira da li će da umre ne uradivši ništa što će promeniti njegovu situaciju ili će proći kroz bolan proces promena koji traje 150 dana..

Taj proces ako se za njega opredeli naravno, zahteva od ptice pre svega veliku, nezadrživu volju za životom i samoću. On mora odleteti na vrh najviše planine, napraviti sebi privremeno gnezdo i krenuti sa preobraženjem, reinkarnacijom mi se u stvari više dopada da kažem.

Kako…? bila je nestrpljiva devojka.

Jako jednostavno. Kljucaće kljunom u kamen, sve dok mu  ne otpadne.

To ga sigurno jako boli…

Da, ali on zna da je bol trenutna faza , ne razmišlja o njemu, da mu ne bi dao još veću snagu od one koju bol izvorno sama po sebi ima i da ne bi postala neizdrživa..

Onda?

Onda strpljivo čeka da mu izraste novi kljun i kada se i  to desi  iskljuca sam sebi kandže i svoje staro, neupotrebljivo perje koje mu onemogućava dalji let. I to jako boli, možeš pretpostaviti. Ali, nakon pet meseci, on poleće u susret novom životu. Ne razmišljajući o bolu koji je iza njega, zaboravljajući stara sećanja i navike, samoću i ostale beskorisne, a otežavajuće običaje iz prošlosti on leti dalje, rasterećen i ponovo rodjen, jer samo tako i može da leti. Samo tako može da preživi. Samo tako može biti slobodan.

Dakle, došla sam da ti kažem da jedino oslobodjeni od bremena prošlosti možemo uživati u vremenu sadašnjosti. I zato zbaci perje, iskljucaj kljun koji te žulja, promeni kanže i… leti ka sunčanoj strani pučine. Leti na krilima čistih misli i videćeš da će te odvesti na mesta o kojima nisi smela ni da sanjaš da postoje. A postoje, veruj mi. I čekaju na tebe.

Zapamti priču koju sam ti ispričala i pričaj je drugim ljudima, govorila je ptica dok je širila krila za let.

Ja sada moram dalje iako sam na kraju..

Stani! Kakva si ti to čudna ptica?

Ne troši dah na pitanja na koja i sama znaš odgovore. Zbogom…

Ti.. Žar..? Znam, ti siii Feeeniiiiiiks!!!Feniiiiks!

Srećno ti novo radjanje, srećan ti let …

vikala je devojka kroz suze gledajući za pticom koja se pretvori najednom u vatromet najdivnijih boja, a odmah zatim u sunčev zrak iz koga je isparavao nekakav svetlucavi prah koji se dizao u visine.

Advertisements

29 thoughts on “Srebrna nit

  1. Perlice… predivno…
    …samo šta da radimo mi koji nosimo breme prošlosti koja je bila lepa, koju želimo da se sećamo dok smo živi i za kojom žalimo što je više nema… šta da radim ja što nosim neke slike iz prošlosti koje jesu breme, ali ne želim da ih izgubim… i želim da zadržim da te slike budu samo moje… vredi li novi kljun i novo perije ako izgubim ta lepa sećanja… ne znam…
    U svakom slučaju sjajna priča i još lepša muzika.

    1. Alex,
      iako su slike lepe, bile su pa prošle, ne mislim da treba gledati unazad koliko god to prijalo. Kapiram da ćeš ih se sećati ubuduće i sa jednom dozom sete,a to je to breme o kome ova priča govori, jer ako „sada“ živiš u prošlosti sećajući se, onda to „sada“ ne postoji i biće ti možda žao sutra-jer „sutra“ to „juče“ nećeš moći opet da udahneš punim plućima, nego samo ti lepo sad i napred 🙂

      1. …i ja ne mislim da treba stati i gledati u nazad i „zamrznuti“ se na jednom mestu… ali ako odbacimo sav teret prošlosti (premda mislim da je to nemoguće), pogotovo ako je on bio lep i ostavio nam je lepa sećanja… šta će ostati od nas… u šta ćemo se pretvoriti… u novorođenće… gde će nestati naša ličnost… gde ćemo nestati mi kao Alex, Perlica, Zelena…
        Ja to neću. Neću da kao Feniks živim nanovo i nanovo… hoću svoj teret, hoću svoja sećanja i ljubomorno ću da ih čuvam i delim samo sa onima sa kojim sam želim… a, kao što vidiš na blogu, to je samo nekoliko blogera… a u životu to je samo nekoliko prijatelja…
        …uostalom, kako bilo da bilo, sve je mnogo lepo napisano i tera na razmišljanje… 🙂

      2. Alex, hvala ti 🙂
        …odbaciti teret ne vidim kao put u zaborav. Nikako. Vidi, to je kao kad kreneš na put avionom pa imaš prekomernu težinu, to naravno ide,ali se svaki kilogram dodatno „plaća“ 😉
        Govorimo o TERETU. Teret nisu lepa sećanja.
        Teret je tuga, bol, ljutnja, strah, ljubomora, nepoverenje i ostala osećanja koja nas sapliću na daljem putu. Bar ja to tako vidim i doživljavam. I u tom smislu biti Feniks, kao da si se baš sada ponovo rodio, neopterećen onim što je bilo i pružajući u punom smislu priliku onome što tek treba da bude i dodje…

      3. Opet ja (verovatno sam dosadan a ti iz kurtoazije nećeš da kažeš da od-jbm), ja samo potenciram na lepim događajima koji su se dogodili nekada, a kojih se danas sećam, kad su vremena ružna, sa setom i koja samim tim postaju teret… a opet ne želim da ih se ratosiljam… i tada se budi velika dilema… ili „odleteti“ tim avionom… ili zadržati „teret“…
        …eto, neću više da te „davim“ 🙂

    1. Aa, štooo Nedodjijoo? Pa ko zna čiju sam srebrnu nit i misao ili potrebu uhvatila radarom? 😉
      Možda si baš ti zaslužna što možda ja baš ovde i baš sada i baš tebi ispričah ovu priču? 🙂 Mislim, samo ako ti je baš legla 🙂

      1. promene koje su na pomolu mogu biti bolne i teske… nikako da odlucim da li da im se radujem ili da tugujem… a prica mi je legla, onako ‘ma dje me nadje!“ tipa… mnogo je dobra…!
        ma, koincidencije ne postoje ! samo ja cesto nisam dovoljno pametna da sagledam celu sliku !
        🙂

      2. Ni ja ne verujem u slučajnosti Nedodjijo iako ne mogu da shvatim i prozrem, ali negde u dubini svog bića tačno znam da ništa nije slučajno. I ono što treba da se desi, desiće se pre ili kasnije. I posle promene dolazi promena, čini mi se. Jer šta je u životu isto? Sve se menja, iz dana u dan…E, dal da se radujemo ili ne, ni ja ne znam.Možda samo da pokušamo da prihvatimo… 🙂

    1. Prosto se to oseća, mislim ta vrućina stvarno udara u glavu..kod nekog to izaziva „dugačko pisanije“,a kod nekoga osećaj da se osim umreti još nešto u životu mora…
      I tebi lepi pozdravi Dedo!

  2. Zelena, priču o orlu sam i sama dobila jednim od onih mailova što kruže u nedogled pre par meseci, zvučala mi je uverljivo i logično, mada nisam nikada istraživala da li je istinita, kako god, meni se dopalo, poslužila mi je kao misaona odskočna daska za ono što sam htela reći, kad mi došlo da kažem 🙂

  3. lepo si ispricala ovu bajkovitu pricu kao i sve sto lepo i slikovito uz odgovarajucu muziku nam poklanjas. taman pred spavanje da se covek zamisli
    a da li je tako? da li zivot moze se nastaviti ako zaboravimo proslost? okrenemo novi list i kazemo od sad cemo biti drugaciji.
    cak i oni koji se svoje proslosti pribojavaju i krije je u pandorinim kutijama, jednog dana te kutije budu otvorene, sto znaci da sjene proslosti kad tad dodju po nas.

    1. Eh Ib, pročitala sam pre par dana knjigu Tajna i još sam pod utiskom moram priznati. Jedna od sekvenci koja mi se posebno zadržala u glavi je i ta da nam je život onakav kakve su nam misli…
      Strah je teret. Nepotreban. Sužava vidike ( vidiš samo to čega se bojiš) i onemogućava let. A najčešće te i stigne ono čega se najviše plašiš u životu. Mogu da posvedočim svojim primerom 😉
      Nije poenta u tome, rekoh i Alexu zaboraviti prošlost… A ono što mora doći doći će ovako ili onako. Ali ako je to tek za tri dana, nije li bolje živeti ova dva makar, potpuno rasterećen crnih misli?
      A što se okretanja „novog lista“ tiče, pa zar svaki novi dan nije baš idealna prilika za tako nešto? Da okrenemo novi list i odlučimo šta želimo,a šta ne i da krenemo u realizaciju? 🙂

  4. Često sam, u nekim opuštajućim razgovorima, na pitanje „da sam životinja, koja bih životinja bio ?“, ja uvek odgovarao ORAO… tako da mi je ova priča baš godila… vrlo poučna i korisna s obzirom da se i ja bližim četrdesetoj a identifikujem se sa orlovima…

  5. Drago mi je -em milo Exxx, da ti je godilo.
    To je ptica grabljivica, pa se malo ježim …ali, on vidi odlično, ima čeličnu volju, izdržljivost i hrabrost i ta njegova osobina( grabljivost) mu pomaže da preživi i zato mu se ne može zameriti.. nezgodno je kada te osobine prepoznam kod pojedinih ljudi… Nisu im potrebne za održanje sopstvenog života, vrste, već za održanje bolesnih ambicija i sopstvenog patološkog ega sa posledicama po druge koji se nalaze u njihovom „reonu“.
    Greška prirode?

  6. I još nešto…
    Opis nije opisano; ja mogu opisati planinu, ali opis nije planina, i ako se uhvatiš u opis, kao što većina ljudi radi, onda nikada nećeš vidjeti planinu.
    Džidu Krišnamurti

  7. Dragi,dragi,dragi Alex 🙂
    o čem ti pričaš bre?
    Veoma cenim tvoja mišljenja i radujem se prepiskama sa tobom. Kurtoazija? Iz kurtoazije kažem dobar dan i dovidjenja,a sve ostalo, sve izmedju koristim da kažem ili uradim što mi duši drago 😉
    Dileme postoje, to je nesporno i…
    Zlatno je pravilo da nema zlatnog pravila. – Džordž Bernard Šo 🙂

    1. Breskvice, to je zato što nećemo da shvatimo da je sve u promenama i fazama. U nama samima se svakodnevno dešavaju hiljade promena dnevno, oko nas takodje, sve se menja, ljudi, životinje, raspoloženja, emocije, svet, dan-noć, godišnja doba, a mi bi hteli nešto zašta bi mogli da se „uhvatimo“, nešto nepromenljivo i dovoljno čvrsto da nas „zadrži“…

    1. Hvala ti Piano 🙂 Još mi neko reče nešto slično “ Preporučuje se kao lice za obrazovanje u vaspitno obrazovnim ustanovama za podučavanje mladjih naraštaja. NE PREPORUČUJE SE za rad u aktuelno političkim strankama jer bi svojom pričom mogla potpuno uspavati poluuspavani narod.“.( Blogkriitičar)
      Nego, da vidiš dao si mi dobru ideju, ne bi bilo loše kada bi izbacili lektire koje govore o pokoljima i krvoprolićima i ubacili nešto drugo, što razvija emotivnu inteligenciju, empatiju,ljubav prema životinjama, prihvatanje različitosti bez sukobljavanja itd…

      1. Pa vidiš,politika mi nije pala na pamet..Sa razlogom.Ovo kako ti pišeš,razmišljaš,zavrćrš osmice,ja to godinama pokušavam da utkam u odrastanje moje dece.Naravno,na neki svoj način.I stičem utisak da su mnoga druga deca uskraćena za takav pogled na svet.ZAKLJUČAK-Perlu u ministarstvo prosvete,kulture i obrazovanja.DOŽIVOTNO!!

  8. Hvala ti Piano:-)
    slatko si me nasmejao:-)
    Ajde da probam da osmislim jedan dan na toj poziciji 😉
    Jutarnji programi bi počinjali sa muzikom koja daje energiju i snagu za početak dana. Puno smeha i lepih priča. Tu mislim i na lepe priče iz blogosfere:-)Takodje i informacije o tome koje se ulice u gradu, koji dogadjaji i mesta trebaju zaobići ( za one koji žele da ne izgube osmeh i dobro raspoloženje).
    Postojali bi „plus“ i „minus“ dnevnici.
    U „plus “ dnevnicima bi se objavljivale samo dobre vesti ( ko je kome spasio život, učinio neko dobro delo koje je za primer, smešni dogadjaji i sve ono što bi uspostavilo opet na neki moj uvrnut način poremećeni sistem vrednosti na noge staklene)
    U „minus“ dnevnicima bi bilo sve ono što nije za primer i što je jako ružno, pa ko voli nek izvoli šta mu srce ište…
    A u škole,eh bio bi mi predugačak komentar)))))))))

  9. Hah ha ha…baš tako!!!
    E drago mi je što nisi u startu dala ostavku 🙂
    Jeste da bi bio golem posao pred tobom,ali….To bi bio posao ..Kakav bi to posao bio…a tek poslediceee… 🙂 🙂 🙂
    E što nemam neki čarobni štapić sada

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s