Lajanje na mesec

Poznajem te još od vremena kada su sunce i mesec bili jedini izvor svetlosti na zemlji koji smo poznavali. Iz ogromnih neprokrčenih šuma, gde ljudska noga nije gazila zemlju, posmatrah te krišom i dugo, dugo. Bio sam svedok kada si vatru krotio i pravio neke čudne nove alatke. Sa obrisa i vrhova planina posmatrao sam te kako loviš i zavideo ti na tim uspesima.. Ja sam jeo ostatke tvoje lovine i ti si jeo ostatke moje. Osluškivao sam tvoje pesme dok sam gledao tvoju senku kako se kreće oko  vatrene, svetle lopte koja je menjala oblike, išla ka nebu i ulivala mi strah. U vremenu davno prošlom, koga  se ne mogu ni setiti, već ga znam iz priča, priključiše se neki od nas tebi i počeše da sede sa tobom oko te svetleće kugle-vatre. Postadoše članovi tvog čopora, loviše sa tobom, štitiše tvoju  mladunčad kao svoju sopstvenu, pomagaše ti, bojaše te se i voleše te. Umirali su za tebe.

I dugo vremena živesmo zajedno jer naše prirode bejahu veoma slične. Zato si usvojio najpripitomljivije od moje vrste. Sećam se,  poneki iz tvog čopora su imali puno poštovanja za mene, divlje stvorenje i njegov sveti duh, kako su govorili. U to vreme beše svega u izobilju jer beše malo njih od tvoje vrste. A, šume su bile tako velike…  Zavijali smo zajedno sa pitomima koji su živeli kod tebe. Neki od njih su se ipak vratili svom pravom čoporu da bi lovili opet zajedno. Nisu mogli protiv svoje prirode i zova divljine koji im je razarao dušu u noćima punog meseca. Neke od „naših“ i pojedosmo, jer su nam postali potpuno strani. I tako smo živeli dugo dugo.

Ponekad sam krao od tvoje lovine, kao i ti od moje. Sećaš li se kako je tvoj čopor gladovao kada je sve bilo prekriveno snegom? A ti i tvoji ste pojeli sve što je bilo naše, sa mukom ulovljeno. To je bila naša igra. To je bio naš uzajamni dug. Neki nazvaše to obećanjem . Kao i puno pitomih od naše vrste i ti si nam bivao sve više stran. Počeo si potpuno čudno da se ponašaš. Ono što nam je do juče bila lovina i jedini izvor hrane, počeo si da pripitomljavaš. Počeo si da živiš sa našom zajedničkom lovinom u svom čoporu… Pripitomio si čak i lovinu?! I kada sam počeo da lovim tvoju pitomu lovinu ( to su bile glupe kreature koje nisu uopšte bile nikakav izazov više  za pravog lovca, ali divlja lovina nestade), počeo si da loviš mene, a nisam mogao da razumem zašto…

Onda je tvoj čopor postao toliko veliki i počeo medjusiobno da se ubija, videh vaše velike ratove i krvoprolića. Jeo sam one koje si ti ostavljao ubijene. Onda si me počeo loviti još više, iako su oni za mene bili hrana, a ti si ih ubijao… Ni to nisam mogao da shvatim. Nisi jeo njihovo meso.

Nas divljih kreatura je bivalo sa vremenom sve manje i manje. Uništio si i uništavaš još uvek naše šume i ubio si i ubijaš puno njih iz mog čopora.

Ali, ja još uvek lovim i hranim moje sakrivene mladunce kao što sam oduvek i radio.

Pitam se da li su pitomi učinili pravi korak kada su vam se pridružili? Oni su zaboravili duh divljine. Njih ima jako puno, uprkos tome ni jednog ne mogu da prepoznam, svi su mi potpuno strani. Ostalo nas je jako malo, ali ja te još uvek promatram sa sigurnog rastojanja i zaobilazim  u širokom luku mesta kojima hodaš i na kojima praviš jazbinu.

Ali, ne prepoznajem te više.

Na kom mestu u tebi samom nestade tvoj sveti duh?

Advertisements

18 thoughts on “Lajanje na mesec

  1. Mozda nije „on“ izgubio duh vec pripovedac, s obzirom da ga vise ne prepoznaje.. Rekla bih da nema pravog i tacnog odgovora.. Sveti duh je jedan, a ako ga nema, onda je razlog duboko u coveku.. Mocvarne su te bare, duboke su te klisure, strme su te stene.. neke stvari ne treba „pokretati“..

  2. Htela bih još nešto da dodam o vukovima što sam našla na netu…:-) a, naravno nije priča za laku noć, nego činjenica 🙂

    Vuk je veoma društvena životinja i naučnici tvrde da je posle čoveka socijalno najrazvijeniji. Čopor je savršeno organizovan i u njemu vlada red i disciplina. Sastoji se od nekoliko pokolenja iste porodice, a predvodi ih dominantan par koji najčešce ostaje zajedno čitavog života [monogamni su].

    Za vukove je lov veoma težak posao. Uspešan je tek svaki deseti napad, a žrtve su u većini slučajeva stare, slabe, bolesne ili mlade jedinke, pa nije retko da vuk ponekad gladuje i po dve nedelje. Srećom, njihov sistem za varenje sasvim odgovara ovom tempu ishrane. Vukovi love krupnu divljač, jelene, srne, divlje svinje, ili sitnije životinje kao što su zečevi i miševi jer su lakši plen. Omiljeni teren vukova su velika nepristupačna šumska prostranstva, iako mnogi žive i u veštacki pošumljenim oblastima. Kristofer Primberger iz Organizacije za zaštitu prirode kaže: `Čista je ludost ubiti vuka u šumi, a angažovati se. na primer. za zaštitu tigrova, ili protiv seče amazonskih šuma. Vukovi su, zapravo, plašljivi i često žive u neposrednoj blizini ljudi a da mi to i ne primetimo.
    Pošto su do nedavno ubijani bez mere i reda, bili su na pragu istrebljenja. Poslednjih godina za njih su se zauzeli i pripadnici mnogih društava za zaštitu prirode i životinja. Zahvaljujuci njima danas ponovo možemo čuti zavijanje vukova u Toskaniji, pred vratima Rima, u francuskim Alpima, i planinama Švajcarske. `U okolini Rima nalazi se, potvrđeno je, najgušca vučja populacija u Evropi, pa se iz tog razloga tamo obavljaju najobimnija naučna istraživanja o životu vukova.

    Ove životinje žive zaista mirno i spokojno, izbegavajući dvoboje, pa čak i susrete sa drugim čoporima. Otuda i priča o usamljenickom životu vuka, vuku samotnjaku. Granice teritorija ne samo da se poštuju, već je ostavljen i neutralni teren između samih granica – da bi se sprečio eventualni susret dva čopora. Svaka jedinka ima različit glas pa nam se zato čini, kada slušamo zavijanje čopora, da su daleko brojniji nego što to uistinu jesu. Vuk ne zavija samo pri punom Mesecu. Zavijanje je njihov način komunikacije kojim signaliziraju gde se nalaze, obeležavajući tako svoju teritoriju i upozoravajući ostale životinje iz okruženja.

    Iako su veoma plašljivi i izbegavaju ljude, naučnici su imali prilike da prouče i primer suočavanja čopora sa stanovnicima jednog gradića. Reč je o događaju koji se odigrao u Brašovu, gradu centralne Rumunije u samom podnožju Karpata sa oko 350 hiljada stanovnika. Tamo se pojavio čopor vukova, koji je preturao po kontejnerima, tražeći ostatke hrane i lovio zečeve i sitne životinje. Stanovnici su uspeli da snime kako oko 8 sati izjutra vukovi izlaze na ulice, šetajuci se mirno medu ljudima. Nije zabeležen ni jedan slučaj da je `zli vuk` napao ili uplašio nekog od stanovnika.

  3. Naš život kad se rodimo je kao prazno slikarsko platno, šta ćemo naslikati ili iscrtati zavisi od nas samih. I prirodu je Bog stvorio, (ili se stvorila sama, nebitno) da bi se nešto naslikalo, nešto stvorilo, nešto promenilo… Tu, uvek neko gubi, neko dobija…
    Pitomi su danas u dominaciji jer su se opredelili za trenutno dominantnog Boga, a to je čovek. Kad nestane čoveka, a nestaće ga, divlji će opet dominirati tražiti svoje nove „bogove“.
    Uhh, Perlice, mnogo su ti lepe priče i mnogo ti je lepa muzika… 🙂

    1. Hvala ti Alex 🙂 Otkriću ti tajnu…priču sam napisala posle komentara kojeg sam pročitala na tvom postu, znaš ono..čovek je čoveku vuk… Netačno. Da bar jeste makar malo tako, bilo bi nam mnogo bolje 🙂

      1. 🙂 🙂 🙂 Pretpostavio sam… i u pravu si… Izreka bi onda trebala da glasi „Čovek je čoveku – čovek“ 😉

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s