Digni sidro

Na obali jednog malog ribarskog grada postoji  skrivena plaža u obliku potkovice,  porubljena talasima boje tečnih dijamanata i oivičenih malim, drvenim, ribarskim  brodovima kao još neprišivenim dugmićima koji nestrpljivo očekuju da nadju svoje mesto na klizavoj, tirkizno- plavoj satenskoj postelji koja umornog čoveka mami brizom svežine, čistoće i spokoja…

Drveni brodići šćućureni oko luke, na nemoj straži čuvaju ulice tog malog grada-svake noći. Grad suvih, a blistavo sjajnih ulica koje je moguće videti samo noću u svoj svojoj lepoti . Jedino noću,  kada se sve duše smire, kada ribari umoreni suncem i vetrom uveliko već spavaju pa  i poslednji putnik namernik opijen ukradenim poljupcem, pesmom ili vinom ode na počinak,  samo tada se mogu videti pločnici  belog, velikog, mesečevom svetlošću uglancanog  kamena koji jedini u tom gradu vremenom ne gube, nego skoro na mističan način dobijaju nekako, nešto …na unutrašnjoj lepoti i šarmu koji pleni valjda…

Jedan usidreni jedrenjak nedaleko odatle i na njemu mornar koji ne mareći za godine, godišnje doba, vremenske prilike i predvidjen kurs čeka znak zvezdanog neba koje svoja obećanja ne krši, a ovog puta je obećalo  noć bez oluje…

Čeka…

Drhtav, žedan i slan.

Da se vrati  korakom pomalo nesigurnim, ali lakšim i mekšim  od galebovog pera.

Da večera u gradu koji voli i u kome može da plovi bez broda, da se opusti bez spuštanja sidra… sjajem mesečevih pločnika dušu svoju da okrepi …oči kapima sreće da natopi, srce cvrkutom ptica i cvrčaka da obraduje…

******

Pred svitanje se vraća na brod. Zadovoljan i miran. Ispod košulje polako vadi zatvorenu staklenu bocu sa porukom:

Probudi me jutrom

i odlaže je pažljivo na srebrom optočenu staru komodu, tik do ruma, kompasa i mape. Pali cigaru ne okrenuvši se ni jednom…

A i što bi? Neki se ljudi i gradovi nikada ne ostavljaju, pa čak i kada se putevi razilaze…Nikada… Neka se jutra nikada ne razvežu do kraja, Gordijevom čvorom povezana sa onima koji budni sanjaju…

Zvuk čekrka označava podizanje sidra…

*****

Kad suza zamini smih
i falu rici za stih,
a tilo ispuni bol…

Kad crno bilo je sve
i blidi sjecanje,
od mora ostane sol…

Kad nikud nimam poc
i kada stisne me noc…
…ne grije njeno me tilo.

Ne mogu zivit sa tim
da kusin dili sa njim,
ka da me nije ni bilo…

Probudi me jutrom
i ostavi trag…
razmakni koltrinu
i svojin tilom ulipsaj dan.

Probudi me jutrom
odrisi mi grop,
sta dusu mi veze ka sidro
vuce na dno.

Kada nada postane san
i isti svaki je dan,
daljina dili nas…

Kad zadnji parti mi brod
i ne znan ‘ocu li doc’,
more mi nosi tvoj glas.

Kad vira snage mi da,
ako joj oprostim ja…
da s drugon jubav podilin.

‘Oce li lazi to bit’
‘ocu li jos uvik snit’
da jutrom budis me ti.

Probudi me jutrom
i ostavi trag…
razmakni koltrinu
i svojin tilom ulipsaj dan.

Probudi me jutrom
odrisi mi grop,
sta dusu mi veze ka sidro
vuce na dno.

Probudi me jutrom
odrisi mi grop,
sta dusu mi veze ka sidro
vuce na dno…

Advertisements

12 thoughts on “Digni sidro

  1. hm… od juce pokusam da pronadjem tu romantiku u prici i zaista sem neke sete ne mogu romantiku ni da nazirem 😦
    valjda citam pricu drugacije i sa pogresnim emocijama

    ono sto je meni privuklo paznju jeste upravo

    Neki se ljudi i gradovi nikada ne ostavljaju, pa čak i kada se putevi razilaze…Nikada…

    Ne bih rekao „nikada“ posto gradovi i ljudi se i te kako ostavljaju, po zasluzi ili po potrebi. Mozda se lako ne zaboravljaju (mozda cak i nikad se ne zaboravljaju), ali za ostavljanje se ne slazem – ostavljaju se i ponekad probude u tebi prezir i mrznju.

    1. neko ce reci vidi ovog budale – ali sad sam izasao iz kupatila, tusirao se, i razmisljao sam o ovoj prici – i moram ti priznati da sam pogresio. Permutovao sam „neki“ u „rodni“ – tako da ovo gore sto sam napisao se odnosilo na konkretni grad, a ne na uopsteni.

      1. Ne znam mnogo ljudi koji su spremni „na keca“ kad porazmisle da priznaju da su pogrešili…
        E pa sada Ib,kada smo raščistili da rodni nije bio rodni, nego -neki- grad i neka osoba ili ljudi, možeš da se složiš ili ipak ne da tako nešto postoji..? 🙂

  2. # Crnaperla: Ja sam ovih dana jako antiprotivna i unapred se izvinjavam ali meni ovo nije „opustajuce“ sta vise jako me deprimira: „sta dusu mi veze ka sidro
    vuce na dno…“ mozda ja nisam uhvatila nit, ali dno i padanje u vodu, neka ‘fala..

    # IvanB. „. ali za ostavljanje se ne slazem – ostavljaju se i ponekad probude u tebi prezir i mrznju.“ —- ostavljas pogresan grad 😦 😦 😦

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s