Status quo I

Ponekad mrzimo zaista iz dna duše, samo one koje neizmerno volimo, jer oni su jedino u mogućnosti da nam nanesu neizdrživu bol…

Podvlačim, pre nego što počnem da je život  prekratak da bi ga živeli na kašičicu. Morali bi biti svesni, da na žalost nije svaki kraj  Happy End. Da ne možemo tražiti sopstvenu sreću u moru očaja i beznadja.

Apelujem u istom mahu i o trošku istog daha, ne skrećite pogled sa neprijatnih prizora. Uvek se zapitajte, iako nemate baš nikakve veze sa tim: šta je to što ja mogu da uradim, što ja mogu da promenim, gde ja to mogu da pomognem, koliko god malo i beznačajno izgledalo…

Trebalo bi da znate…

Niko Vam pomoć neće meriti na gram i davati procenu da li je bilo mnogo ili malo.

Možda Vam niko neće reći ni hvala.

Ali, bićete čisti kao suza i spavaćete mirno kao beba…

Naravno,  tekst ispod više treba shvatiti kao primer kako ne treba, nego kako treba, jer morate biti mudri kao zmija i čisti kao golubica ( citat iz Biblije, uz izvinjenje-ne znam koje poglavlje i Zavet), što autorica teksta nikako nije bila, niti će biti 🙂

I još,  da uprkos svemu ne može biti tako loše kao što izgleda ako umemo bolje da se nadamo, nego da strahujemo… 🙂

*****

U zelenilu njenog dvorišta ušuškana, kao i puno puta do tada sedela je opušteno u krugu svoje porodice i drugarica.  Vreli letnji dani nisu dozvoljavali dnevno okupljanje, ali uveče kada sunce zadje, rado su se sastajali kod nje na čašicu razgovora, šoljicu kafe i malo domaće rakije, viskija ili neke druge medicine.

Znale su te sedeljke da potraju do kasno u noć ili do rano ujutru.  Pamtilo je to dvorište i neka srećnija vremena kada je ugošćavalo mnogo više ljudi, uz svetlost bezbroj malih sveća umesto svitaca koji su iz nepoznatog razloga  odavno otišli odatle… Pila su se dobra vina, služila su se  jela u kojima je i sama uživala na svojim putovanjima po belom svetu, a kojima je volela da počasti svoje goste… Bilo je i muzike nekad. Žive muzike. Obično dve gitare.

Komšiluk se nikada nije bunio, daleko od toga da je neko zvao policiju zbog buke koja se prolamala i probijala kao sa akustične pozornice čak i do onih koji su sedeli daleko u nekom od poslednjih redova.

Domaćica je pripadala jednoj od starosedeoca, tu u kući njenog dede poznatog beogradskog zlatara, rodila se, odrastala, išla u školu, imala svoje prve dečije ljubavi, sticala neraskidive drugarske veze, znala svaki kamen, kajsiju, trešnju, namćora u komšiluku, i u čije dvorište lopta ili frizbi nije smeo nikako da padne,  način za preskakanje  sve do jedne ograde, ma koliko visoka bila…Eeh, lopovski. Ajde lopovski ćemo ako drugačije ne može! Bila su to lepa, srećna vremena.

Deca u komšiluku su je volela, čak i kada je dobila svoju sopstvenu , svi su joj bili nekako njeni i dragi, crtala je sa njima po ulici, igrala školice i pokazivala devojčicama kako se igra lastiš…

Sa svojim vršnjacima Sara se rado družila i danas, a stariji namćori koje trpi svaka generacija uvek i svuda  su od nje sada počeli da se sklanjaju. Jer, nije imala dlake na jeziku, nikom nije gledala preko ograde, pa nije volela ni njoj to da se radi. A uvek je bilo i biće takvih koji su crkavali da zvirkaju i posle prepričavaju ko je sve bio i zašto, prevrtali tudje živote ko prazne džepove u nedostatku svojih sopstvenih. Merili, prekrajali, pametovali. Nije ih mirisala, kao što je njima smetao smeh iz dvorišta, tako je njoj smetala njihova zloba i licemernost. Njihova ničim izazvana ljubomora, drska radoznalost je znal da je izbaci iz takta više puta.Nije mogla da ih žali iako bi to bilo ljudski, jednostavno ih je prezirala i to nije krila.

*****

U momentu kada su bezbrižno čavrljali o ko zna čemu, začu se prasak kao kada se dva auta sudare, čulo se lepo kako se krši metal, na kratko, zatim  zastrašujući muk.

Manijaci, kao brzo voze, ma opet garantovano neki sudar, prokomentarisa jedna od žena. Medjutim par minuta iza tog praska ispred kapije dvorišta pojavio se zadihan jedan mladić iz komšiluka, presavijen u struku .

Jednom rukom pridržavao se za kapiju, a drugom držao stomak. Žene su kao mačem presečene priče utrnule od straha, a onda pritčale mladiću koga su zatim odmah uveli u dvorište.

Izvinite, molim Vas, rekao je, samo mi dozvolite da pozovem policiju.

Svetoo, pa šta se desilo, pitala je Sara.

Počevši da plače kao malo dete kroz suze je odgovorio,

napao me, prebio me, nisam hteo da se branim, otac mi je, mogo sam da ga ubijem, nisam hteo, samo sam stajao…

Kada je podigao blok da me gadja, izmakao sam mu, pogodio je auto, skroz ga je skršio..i..i onu ženu jadnu što je sa njim, ispretukao je neki dan, sve je sa kvakom od vrata tukao, još je plava i natečena, ne sme ništa da kaže jadna…

Daj telefon Jelo, koji je broj policije na Zvezdari?

Jela, dobronamerna žena, večernja družbenica, spetljala se oko mobilnog telefona, ali ubrzo joj nadje broj i dade.

Dobro veče, molim Vas da pošaljete ekipu na uvidjaj , radi se o nasilju u porodici, da…da, i pokušaj ubistva..Ulica je Milovana Marića 11.  Hvala.

Kada je spustila telefonsku slušalicu, osetila je da se trese kao prut, a napolju sa plus 20, nije nikako moglo biti hladno.

Hoćeš li džemper Saro, da ti donesem iz kuće, pitala je Ana.

Ne, nije mi hladno, odgovorila je kroz zube.

Dok je pripremala čaj sa medom nesrećnom, mladom čoveku, ruke su joj se tresle. Od besa i nemoći. Znala je za tu porodicu. Doselili su se sa Kosova još pre 30-tak godina. Otac, majka i dvoje dece.  Brat i sestra. Nenad i Sonja. Njega su deca ubrzo i bez pardona prozvala „Selja“ jer je imao grozan naglasak koji je zadržao do dana današnjeg i ni jedan lep manir. Iz osnovne škole su ga veoma brzo izbacili zbog nasilničkog ponašanja .

Decu iz kraja je oduvek maltretirao uvek iz nekog drugog razloga, otimao im bicikle, sanke i šta god mu se činilo zgodnim. Kasnije, kada mu je otac umro, tukao je i majku i sestru. Obično su ljudi iz komšiluka zvali policiju, ali majka i sama naduvena i plava, vraćala ih je sa vrata govoreći da ništa nije bilo i da nema potrebe za njihovom intervencijom. Svi su ga se plašili i izbegavali ga jer su znali da je lud i da mu nikad nije bio potreban dovoljno dobar razlog da se zakači sa nekim, najčešće je bilo dovoljno to da je neko slabiji od njega i tako je  išlo godinama…

Pričalo se i da su ga jurili i prebijali razni tipovi, čije je sestre vredjao ili na drugi način povredjivao. Pucali na njega pištoljem, ali ga nisu ubili, valjda samo za opomenu, pravili sačekuše i druge smicalice.

Ali do dana današnjeg, ništa se nije promenilo. U stvari, ruku na srce-jeste. Postalo je gore. Bio je sa nekom devojkom-ženom koja je ostala u drugom stanju sa njim, prebijao je na mrtvo ime čak i u poodmakloj trudnoći. Rodila mu je sina, ostavila bebu njemu i pobegla glavom bez obzira.

U medjuvremenu se i ona udala, rodila drugu decu,  a Svetu i pored njegovih višebrojnih napora, nije htela nikad ni da vidi.

Baba, njegova majka, jedini i glavni krivac za sve, odgajala je unuče. A bolje da nije. Bolje da su ga dali onako malog nekom na usvajanje. Nekom ko bi se potrudio da to dete živi život, a ne stravičnu kaznu iz dana u dan. Otac ga je tukao  kada i kako je stizao. Najčešće pesnicama, šutirao nogama, nije birao mesto, u dvorištu, na ulici.

Kada je policija dolazila, baba je ponavljala istu šemu…Nije kriv, dete se samo povredilo…Bio je sladak i miran dečko, plavušan, visok, krenuo da se bavi fudbalom i prekinuo zbog povrede noge, ili glave…U medjuvremenu, valjda zbog sedativa koje uzima promenio se toliko da je uz veliku muku bilo moguće nazreti onog dečaka u njemu…Ta beba odonda, taj dečak,   sada je dvadesetogodišnjak koji sedi u njenoj bašti…

Smućen, skrhan, potpuno neorjentisan, neskoncentrisan na ono što mu se govori i sam već verovatno psihički bolesnik… Bože, ima li te..?

Iznela mu je čaj i dala papirne maramice.

Pile, ajde popij malo čaja i pokušaj da se smiriš. Sada je jako važno da se skoncentrišeš na ovo što ću ti reći, pre nego dodje policija.

Moraš im mirno ispričati šta se sve desilo, i tražiti da sve udje u zapisnik, onda proveriti to i veoma je bitno da u njemu stoji da te je pokušao ubiti blokom.Razumeš li me? Koliko god ti bilo teško ovo kroz šta prolaziš s obzirom da ti je otac, TI to moraš da uradiš i jedino TI možeš da prekineš ovaj pakao, pre nego što te pakao ponese sa sobom ( ako već nije kasno, pomislila je u sebi).Kada se to završi, dodji opet ovde, čekaću te, da te odvezem na Urgentni centar na pregled i da ti daju potvrdu o zadobijenim povredama. Ok?

Dobro, odgovorio je nesigurno.

Jesi li zapamtio šta sam ti rekla?

Jesam….

Privučena dešavanjima u dvorištu, dodje i gospodja Sarina mama.

Ajde Saro, ne moraš ti baš da ispravljaš krive Drinine tokove, oni će da se pomire,a ti ćeš još da ispadneš kriva. Nemoj da se mešaš…

Mama, ja bih te molila da se ti ne mešaš i da zadržiš svoje mišljenje za sebe, brecnu se njena ćerka.

E, dobro,dobro, nikad i nisi htela da me slušaš, zato ti i jeste tako kako jeste.

Policija još uvek ne dolazi, mislila je Sara u sebi iako je udaljena na dva minuta autom, iako su je pozvali pre skoro sat vremena.

Izrevoltirana, pozvala je 29.Novembar i zamolila da provere zašto kolege sa Zvezdare još ne izlaze na uvidjaj.

Upalilo je, službena kola dodjoše posle par minuta…

*****

Advertisements

12 thoughts on “Status quo I

  1. uf !
    imam slicnu situaciju u komsiluku… troje dece… on pijanica, ona – sudija !
    neki dan je dolazila policija i jedno dete je odvedeno u bolnicu… oni kazu: dete su njihovi prijatelji iz policije transportovali hitno…
    druga situacija: opet komsiluk, baka od skoro 100 godina i snaja od oko 65: sva nasa deca su znala da mladja bije stariju, a nismo smeli da reagujemo… baka danas nije ziva, pala je niz stepenice i slomila kuk… umrla je posle mesec dana…. nikad nisam uspela da izjavim saucesce… ali sam se bojala da reagujem, da baka ranije ne bi „pala“ … mada nemam dokaza za to…
    😦

  2. Ranije bih se sokirala, plakala, govorila da to ne moze da se desi i u mom komsiluku, da toga nema u mom mestu, da to ne moze i nece biti.

    Danas verujem da ima, znam da ima, i ne samo u komsiluku vec svuda i koga znam i koga ne znam. Naprosto i ulicom kada idem prepoznajem taj pogled skrivanja i „padanja niz stepenice“ i “ slucajno sam se povredio/la “ recenica..

    A znam da nece biti bolje.
    Ne zato sto sam pesimista, vec zato sto ne moze.
    Toliko toga mora da prodje da bi bilo, da mislim da ja to necu docekati..
    Ne zato sto sam pesimista vec zato sto su godine u pitanju..
    Mnogo godina..

    Mada pitanje je da li ce i onda biti bolje..
    Sad ovo mozda jeste moj pesimizam 🙂

  3. Iako i sam pišem o ovome, i znam da ima svega i svaćega, uvek me pogode ovakve priče. Nasilje u porodici je uvek bila tabu tema – uvek je postojalo ali se u zadnje vreme počelo i pričati o tome. Sećam se mog najboljeg školskog druga kad je jednog dana došao i rekao, „prebio sam ćaleta“. Naime otac mu se napio, udario majku, a moj drug ga je udario da je ovaj pao. To mu je tako teško palo, da je danima bio utučen, a kasnije je i pao godinu u školi.
    Treba o svemu pisati, ali opet kažem – država, sistem, zakazalo 100%

  4. U procitanom ne videh nista sto me u zivotu vec nije dotaklo, sto ponasanjem mojih komsija, rodjaka, pa i iskustva, meni licnog dozivljenog..
    Agresija, kao kategorija covekovog ponasanja ne mora da bude nikada nicim izazvana,
    (tezak zivot… odvojenost od roditelja… ), ona je nesto sto se rodjenjem dobija i od nje nikada niko nije uspeo da se spase…
    Ljudi se po razlicitosti prepoznaju, a nama je ostalo da ih u takvim situacijama, pokusamo izbeci, jer posledice su najveci dokaz dovoljne neopreznosti.

  5. Tužno je to Hadzijinice, i žao mi je što si to i na svojoj koži osetila…
    Agresija kao kategorija, hm i agresija kao nešto što nosimo u genima…ne znam gde joj je početak,ali posledice i kraj mogu biti nezamislive…
    Ma, dobrodošla ti meni 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s