Status quo III

Prošlo je više od mesec dana, od nemilh dogadjaja. Život u kraju vratio se na staro. O ružnim dogadjajima se ne govori dugo. Tri dana najviše i onda su opet sopstveni problemi i razna nezadovoljstva ponovo na prvom mestu.

Udobno se zavalila u fotelju svoje kancelarije pogledala kroz ogroman stakleni zid na reku i povukla dim cigarete. Klijenata danas nije bilo, mogla bi i ranije da zbriše sa posla. Ali, šta ako…? A ona baš tada da nije tu?

Novi kafe automat koji su dobili pravi odličnu kafu. Vuče na italijansku i penom i mirisom. Udahnula je punim plućima aromu koja se širila iz šoljice ispred nje… Tačno je mogla da oseti svež povetarac kako joj mrsi kosu, dok ispija jutarnju kafu na balkonu hotela. San Bartolomeo Al Mare…

Divno mesto u kome se prepliću mediteransko zelenilo i plavetnilo mora, a sve upotpunjeno blagom klimom i autentičnim italijanskim šarmom. Lepota te  oblasti oduzimala joj je  dah… liticama i planinama koje se prostiru duž obale čuvene po mističnim priobalnim seocima i gradićima, peščanim i šljunkovitim plažama, stenovitim malim zalivima, uz koje blagi povetarac nosi miris limunovog drveta, lavande, borovine i raznovrsnog cveća.

Mmmm…

Mogla bih da progurglam malo po netu, pomislila je…

Nije bilo ništa interesantno-a povoljno, pa je odlučila da baci kratak pogled na  naslove novina od toga dana. Na brzinu, pre nego što krene kući.

„Brutalno, višestruko ubistvo na obodu avalske šume“, “ Ubijeno troje ljudi na svirep način“  i tu je već htela da se „skine“ sa neta, ali joj naslov jarko crvene boje „žutih novina“ koje inače uopšte ne čita zaledi dah i ruku “ Sin žrtva dudogodišnjeg nasilja u porodici, mogući počinilac teškog zločina? “ .

Bože…pomislila je i kliznula jednim klikom u  ceo tekst…

Rano jutros pronadjena su  tela tri osobe na obodu avalske šume. Policija je na osnovu ličnih dokumenata utvrdila identitete ubijenih osoba. Radi se o dva muškarca i jednoj ženi. N.S. ( 42 ) S.S. ( 20) i G.S. ( 65 ) su iz Beograda i radi se o ocu, sinu i očevoj majci. Izvori bliski policiji tvrde da postoji osnovana sumnja da je jedna od ubijenih osoba, sin, počinilac zločina. Iz istih izvora, takodje saznajemo da je u toj porodici više puta dolazilo do intervencije Mup-a zbog raznih porodičnih nesuglasica, ali kako od komšija nezvanično saznajemo, radi se o višegodišnjem porodičnom nasilju koje su trpeli baba i unuk od strane sina, tj. oca N.S.

Otac je u više navrata bio lečen u Lazi i otpuštan na lični zahtev majke. Takodje, nezvanično saznajemo iz izvora bliskih policiji, da je pronadjeno i oproštajno pismo mladića u kome je stajalo: “ Samo kratak rez pupčane vrpce delio me od pakla iz koga idem, radujući se onom koji dolazi.“

Ostaje nejasno i pitanje je da li će to istraga moći da utvrdi, zašto je mladić ubio i babu koja ga je kako smo saznali odgajila , jer ga je majka napustila još kao bebu.

Ostali detalji višestrukog ubistva, poznati su samo policiji, ali kako saznajemo, ni veoma iskusni policajci naviknuti na razne nemile prizore, nisu mogli da ne zaplaču zatečeni krvavom porodičnom  tragedijom pred kojom su se našli…“

Advertisements

31 thoughts on “Status quo III

  1. Logičan završetak dobro ispričane opore priče. Ali, tako je to, nažalost, najčešće i u stvarnom životu-komšije ćute a kad se desi zločin, kažu znali smo i nakon 2-3 dana vrate se svojim uobičajenim navikama i pričama, policajci sa olakšanjem stave predmet u akta i otvore nov predmet a oni u Lazi i ne znaju šta se desilo, posao su završili kada su svog pacijenta otpustili sa receptima za pilule.
    A mostrumi su i dalje među nama, bilo da maltretiraju članove porodice i komšije, bilo da seku šape ili glave nedužnim kucama. Mi ih ili bar većina nas, ponekad primetimo ali ćutimo, zabavljeni svojim sitnim problemima ili plašeći se nemilih posledica.
    Neki od nas pozdravljaju otvaranje novih tzv. sigurnih kuća a niko da javno upita vlast a šta uradiste sa tim monstrumima zbog kojih pravite privremena utočišta za njihove supruge i decu.
    Volela bih da pročitam da je neki takav monstrum efikasno procesuiran i osuđen na 40 godina robije, koliki je zakonski maksimum pa još njih možda desetak ove godine i možda bi neki od monstruma potražio stručnu pomoć.

    Crnaperlo, violina je omiljeni instrument a Andre Rieu omiljeni muzičar, tvoj i moj ali to ne ublažava oporost priče koju si uspešno ovde predočila.

    1. Život eto na žalost ume da bude često opor kao što ti kažeš Saveta, pa valjda upravo zbog toga ne volim još i sama da čitam ili pišem takve stvari. Radje se okrećem nekim temama koje donose nove mogućnosti, vidike ili makar ostavljaju Nadi vrata otvorena…Ali, ovog puta sam morala.Nisam ja htela priču, nego je priča „nagazila “ mene..
      Da, monstrumi su medju nama. I ne piše im na čelu da su to što jesu, čak i ako su Lombrozovi tipovi.
      Juče sam vodila lutalicu koju smo našli na vakcinaciju, pa sam videla i Milu, kucu kojoj su odsekli sve četiri šapre. Tuga jedna i užas. To negde drugde ne bi moglo tako da prodje, jer je kolektivna svest ljudi ( poduprta velikim novčanim i zatvorskim kaznama) na visokom nivou…

    2. Zaboravila sam da dodam Saaveta, Sigurne kuće, tačnije ova jedna u Beogradu, baš i nije tako sigurna. Drugarica mi je bila tamo 2,5 meseca…Kaže vladaju pravila kao u ženskom zatvoru( što zna iz knjiga ili filmova)Očigledno je da i ta „medalja“ ima dve strane…

  2. Da, pretpostavio sam. Posle se svi pitamo zašto? Majčinska „ljubav“ zaista nekada nema granice, (mislim na tu babu).
    Što se tiče forme teksta, Perlice svaka čast, držala si me u neizvesnosti dok nisam dočekao treći nastavak.

    1. Jeste Alex, jedni se pitaju zašto, drugi kažu moglo se i pretpostaviti,ali fakat jeste ( o kome se retko priča) da se nešto uradilo na vreme( a najčešće ima dovoljno pokazatelja da je moguće da se nešto ovako desi) do ovakvih ili sličnih situacija, ne bi ni došlo…
      Hvala ti, malo sam išla u „nebrano groždje“ nisam bila sigurna, kako ću izaći…:-)

  3. Uh, draga moja, baš je teška priča. Kada bi svi koji su zaduženi za nasilje u porodici, raditi posao kako treba, manje bi ga bilo, sigurna sam, kao i ti. Naravno, kada se desi ovakav pokolj, onda si reaguju: tako se nešto moglo i očekivati.

    Momku je, očigledno, pala roletna, rešio da skrati muke SVIMA! E, sada, ono što mi ne znamo, to je, šta se zaista dešavalo u toj kući, sem batina. Moguće je, da je baba, voleći svoga sina, što je normalno, ipak nekako štitila i njega a i svog unuka. I šta je mogla baba, sem da plače i jauče. Čovek od 42 godine je pun snage, a baba, jadna, rastrzana izmedju njih dvojice.

    Ne kažem da je baba, koja ga je othranila, bila kriva, ali ko zna. Ostaće pokopano sa svima njima!

    Teško je ovde biti „sudija“, tim pre, što znamo samo iz novinarskih redaka, kako su se ugasili životi! 😕

    1. Dudi, ja mislim da je ipak baba, tj njegova majka kriva iz prostog razloga što njegova agresija nije bila od juče. Pratila ga je kao senka ili još bolje kao veran,a besan pas od malih nogu.E, tada je još trebalo da ga majka uzme za ruku i fino odvede na lečenje.Znam da se psihijatriojski bolesnici ne mogu izlečiti,ali se uz stalne kontrole i uzimanje odgovarajućih medikamenata, mogu držati u prihvatljivoj društvenoj „normali“. Sve ono kasnije samo je rezultat tog nečinjenja i branjenja neodrbranivog.Sa :nije on loš dečko, što ga svi izbegavate kad je on dobar, opet ste napali mog sina,pa šta ako je je udario nekoga ili mu oteo nešto -deca su to, postiže se samo ovaj ili neki sličan kraj.U svakom slučaju, ništa dobro.Ni po koga 😦

  4. Uh, svaki dan iste krvave price… redjaju se tako da ti sve to na kraju postane „normalno“.
    Prosto bih se iznenadila da u novinama ne vidim porodicne tragedije, gazenje decaka, ubijanje beba…
    Ovaj svet je postao suvise morbidno mesto…

    1. Lepo si rekla Breskvice, suviše morbidno mesto. Ali, mi toj morbidnosti kao kanceroznom tkivu dajemo prostora da se širi, umesto da probamo pa makar i nekom invazivnom metodom da sprečimo to isto širenje,ako već nismo uspeli da na vreme još u početnoj fazi nešto uradimo..Dajemo prostora u kome i sami živimo i odgajamo našu decu…
      Ovako nešto se naravno dešava i u stranim, bolje organizovanim zemljama.Ali samo sporadično.Kod nas iz dana u dan.Zašto?

      1. Eh, Perlice, ovde je „pogodna klima“ za takve stvari…
        Koliko je njih bilo na raznim ratistima, prezivelo bombardovanja, proterivanja… pucamo po savovima a oni koji su najslabiji vec su odavno pukli…
        Zato jer se kod nas niko ne brine o coveku, svako sad gleda da prezivi i ne obazire se puno oko sebe jer nam je nametnuto da se otudjimo…

  5. Realnost življenja u Srbiji… dobro ispričana priča, pleni pažnju i mami na čitanje… ipak tema je prilično gorka i teška… ali to je svet u kome živimo 😉

    Poenta cele priče krije se u liku Sare koja je pokušala da predupredi te nemile događaje, ali na žalost vrlo je malo takvih Sara, naročito u Srbiji… Malo je onih koji hoće da se bore protiv te bolesti društva. Svima je mnogo lakše da ne čine ništa i da se užasavaju dok čitaju novine

    1. Hvala Exxx, kao što rekoh trudim se da zaobidjem i da me zaobidju sa ovakvim temama, jer ne umem da baratam njima.Uvek im ostavim neki deo sebe,a nikakve koristi od toga-samo štete…A ne volem štetočine 😉 Često lakše nije bolje, al taki smo kaki smo i tu leka očigledno nema

    2. Ali ne shvatam, Sara je stvarno to konstatovala i pokušala da nešto učini, ali šta zaista može da se učini? Zašto sebi nabijamo krivicu? Zar treba da idemo po kućama i mirimo zavađene ili ubeđujemo zatucane. Pa postoje institucije za takve stvari. To što one ne rade svoj posao, to je opet stvar najviše institucije u ovoj zemlji – vlade i države. Bilo je u novinama baš o tome zašto neko ko napravi tako delo, ubistvo ili sakaćenje drugoga, se uspostavi da je i od ranije poznat kao naslinik a ništa nije preduzeto. Pa zato što ne postoji saradnja između policije, socijalne službe, NVO, zaštitnika građana itd… nego svako tera po svojem i misli da samo on ima tapiju na istinu i pravdu.
      Neću da sebi nabijam krivicu i da se ja osećam odgovoran za nešto što treba da reši neko ko je plaćen za to. Ako sam dobro shvatio, tvoj komentar Exxx?

      1. Alex, u pravu si. Sve to ne treba da radimo, jer postoje organi i službe koji su za to zaduženi.Ali, pitanje je sledeće: šta treba da radimo kada to isto ne funkcioniše?

      2. Isto ono što radimo kad vidimo da je nekom pozlilo na ulici. Pozovemo Hitnu pomoć da dođe što pre, ona dođe mi zadovoljni i molimo Boga da sve bude dobro, ali ne idemo sa njima da operišemo u operacionoj sali.
        Isto ono što radimo da se upali susedna kuća, Pozovemo Vatrogasce da dođu što pre, dok ne stignu mi, ako imamo kuraži, pomognemo oko sklanjanja parkiranih auta ili slično, ali ne uskačemo u vatru sa njima zajedno.
        Isto ono kad vidimo lopova da obija kuću, pozovemo Policiju i pokušamo da upamtimo što više detalja da bi pomogli, ali ne idemo sa inspektorima u istraživanje…
        E sad razumem da se to sve dešavalo Sari u blizini, da je emotivna i užasnuta rezultatom, verovatno kad razmisli, biće užasnuta i Institucijom koja je trebala da to spreči.
        Ali da ne dužim.
        Radio u sam na Zapadu, ne znam mnogo, ali oni se više oslanjaju na Institucije sistema i ne mešaju se mnogo ako se to od njih ne zatraži, jer znaju da ako uđu u upaljenu zgradu da bi i oni stradali i samo bi smetali Vatrogascima, ali mogu da nešto pomognu ako ih ti isti Vatrogasci zamole, jer oni su profesionalci koji znaju šta smeju da zamole…
        Radio sam i u Arapskom svetu, gde svi, slično kao i kod nas, svi znaju sve. Tamo kad se napravi gužva u saobraćaju, niko ne zove saobraćajce, već izađe neki treći, počne galama, vika, regulisanje i za 10 minuta se svi raziđu, gužve nema i sve teče normalno. (Umirao sam od smeha u takvim situacijama jer ne znam jezik i sve gledam kao stranac).
        Pa napisao sam na svom blogu o komšiji koji nas je 5-6 godina maltretirao na sitno zbog kokošaka, srećom jedan odlazak u Policiju je sprečio da do maltretiranja se nastavi. O 99% slučajeva je tako, kad se umeša neko „jači“ sve prestane, ali mi govorimo o onom 1% koji uvek ispadne tragičan.
        Poenta je da ako počnemo da preuzimamo na sebe svu krivicu sveta, da ćemo puči. Jedino je Isus to uradio, ali svet nije očistio, on je i dalje mesto gde ima zla.
        …wow… šta sve ispisah… 🙂

      3. Jbg… ja ispisah šta ne treba da radimo, a ti lepo pita šta treba da radimo… 😦
        Zna se, kad institucije ne rade svoj posao, tada Društvo prelazi u anarhiju, pa svako uzima pravdu u svoje ruke, a tada radi ko šta hoće. 😕

  6. e pa cvrc !
    da nisam ovakvu istu hajku na porodicno nasilje posmatrala pre dobrih 30 godina u Minhenu, sada bih zaista mislila da je ovo odlika naseg naroda….
    ali nije!
    Alex je u pravu… posipamo se pepelom i krivicu pripisujemo sebi za stvari koje samo delimicno imaju veze sa nama… veza je ta da se sve ovo kod nas desava… i nista vise!
    Narode, mi imamo 20 godina rata za sobom, i taj rat jos uvek traje!
    to nije bas „normalna“ situacija, pa tako nisu ni normalne reakcije najslabijeg dela naseg drustva… to jos uvek ne znaci da svi treba da se poistovetimo sa tim osobama koje su pod dejsvom ovako monstruoznih dogadjaja poslednjih godina podlegle pritisku i „pukle“ !
    to u smislu one nase: ko u ovoj drzavi ne poludi, taj sigurno nije normalan!
    ljudi, treba nam perspektiva dogadjaja !
    nasilje ucinjeno nad nama (a nek` neko kaze da je malo !) ima svoje posledice… i mi ih sada posmatramo…
    eksperiment je izveden, i sada posmatraju reakcije…
    a nas su „zaposlili“ da se bavimo pukim prezivljavanjem, pa da ne mozemo da analiziramo situacju i da sagledamo sta nam se i zasto desava…. a zgodno im je doslo i da nas proglase svakakvim olosem, a to dokazuju zlocinima koje oni koji puknu pocine…
    tu su malo pobrkani loncici – uzroci i posledice su zamenili mesto, a mi ovako sludjeni pristajemo na to i posipamo se pepelom…
    budi se srpski narode !

  7. Nedodjijo, jesi li tu situaciju tamo posmatrala do kraja? Hoćeš li mi reći šta je bilo na koncu?
    Koliko sam ja upoznata za mojih 13 godina života u Austriji, takve stvari se dešavaju-činjenica je,ali sporadično.Čim se tako nešto omakne, odmah se narod uzbuni, sazivaju se svi relevantni nosioci i krojači državnog aparata i menjaju, tj. prilagodjavaju ono što se prilagoditi ili promeniti mora-da se tako nešto ne bi više desilo…
    Nikad nisam rekla da je ovaj i sličan primer, svojstven samo nama,ali da ne umemo da baratamo sa time, da ne umemo da reagujemo pravovremeno i da ne umemo da učimo iz grešaka-ne umemo ( tu mislim na državu), pa to ti je!Samo ih ponavljamo… Evo ti i bilion primera u zdravstvu…Šta se dešava nakon nekog nesrećnog slučaja? Malo medijske halabuke,ako i samo ako slučaj procuri i ništa više…

  8. Kao i ti nemi sam posamtrac skoro svakodenvnih ovakvih i slicnih desavanja, i iskreno, motam te stranice, ne mogu , zagadim sebi dan sa tim, bude mi lose, majke mi.
    Cudi me da si pisala o ovome, nisam nekako ocekivala…dobro ispricano svakako, mada tek sad idem da isvitam predhodna dve nastavka, dizvines ja krenula zguza, tako mi se zalomilo 😀

  9. Slazem se jedino sa Nedodjijom. U pravu je da smo preziveli teske ratove i da su to samo vidljive posledice istog. A „fora“ je u tome sto se radi i experiment (Exx bi bolje znao i koji ;)) da se vidi sta se desava sa narodom kada ga pustis bez nadzora i bilo kakve pomoci. Odgovor imate u novinama. Crna hronika strana. I sve je to ma koliko nenormalno izgledalo savrseno normalno sa psiholoske strane. Mi smo za razliku od ostalih naroda podesni za isti experiment samo iz jednog razloga. PREDRASUDE! Imamo ih za izvoz. I njih se drzimo gore nego pijan plota. A omiljena nam je ‘ne zanima me sta se desava u komsijskom dvoristu“…

  10. Iscitah sve strca(zguza:) i jebem ti pricu da ti jebem!
    Moglo bi se o ovome nasiroko pricati, pisati ali i dalje mislim da iz tog pakla covek mora sam izaci, jer mi se cini da cesto i ne zele pomoc, kao da „mi“ ulazimo u nesto sto ne razumemo i cesto ispadnemo budale, ali treba bar pokusati pomoci, eto…kud citah ovo sad sam…jbg.
    Ce da prodje 🙂

    1. Eto, znala sam Zelena, zato ne volim da pišem ovakve stvari, ne volim da ostavljam gorčinu,al jbga omaklo mi se , nisam mogla da otćutim ovu priču 🙂
      Za par minuta ću da obesim jedan mnogo dobar clip, poslala sam ga malopre i Luni,pa sve nešto mislim, nema kome ne bi trebalo malo pozitivne energije :-
      A pogotovu da sperem ovaj čemer od posta 🙂

  11. E ovako volim da pročitam priču u nastavcima…sve odjednom. 😀

    Sara nema razloga da oseća krivicu, jer je jedna od retkih koja je nešto pokušala. Obično ljudi sva ta stanja i sranja u komšiluku posmatraju kao nešto što se njih ne tiče, već samo kao priču za ogovaranje uz jutarnje kafice.

    Ono što svi mi možemo i treba da uradimo je da prijavimo kada čujemo i znamo da neko nekoga maltretira u susednom dvorištu ili stanu, pa dele nas samo zidovi, živice i ograde. Žrtve su obično toliko uplašene i naviknute na nasilje da ne reaguje na pravi način, već im vrlo često samo jednog dana pukne film i naprave masakar.

    Sa druge strane, oslanjanje na institucije koje su zadužene za nasilje u porodici mislim da retko može da pomogne. Sve je to začarani krug i pojedinac uglavnom bude prepušten sam sebi i zdravom razumu, ako uspe da ga sačuva, što je takođe vrlo retko.

    Ne znam. Znam samo da sve naravno potiče iz porodice, i nasilnik i žrtva. Porodica je osnov svega. Svima nama preostaje da ne odgajamo ni nasilnike, ni žrtve, jer sve su to stvari koje se uče u kući.

    Osnovni problem je kako zatvoriti začarani krug? Kada već nasilje postoji iz takve porodice izađe sledeći nasilnik. ili neko ko je spreman da bude nečija žrtva. Strašno.

  12. Jeste Charolijo, porodica je osnovna ćelija svakog društva.Pa i našeg. Tu sve počinje.A sa strane je tu jako teško probiti onu membranu i ući, pa čak i kada je onima unutra pomoć preko potrebna.Dobro si mislila, ali mi se čini da bi trebalo više otvoriti, tj. prekinuti taj čarobni krug koji je sam po sebi veoma zatvoren. A kako, e nisam pametna…
    I opet se sve nadam, naći će se neko kome vrane nisu popile mozak i ko će znati, umeti i hteti…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s