Begunica

 

Prvi pravi prolećni dan ove godine. Kao stvoren za šetnju pored reke. Obala se činila nedovoljno velikom da isprati more ljudi koji su bili željni toplih sunčevih zraka…Svi kafići i splavovi dupke puni i tek poneka klupa prazna.

Posle duge šetnje i trčanja za šestogodišnjakom koji ne zna šta je umor, posedasmo na klupu, neko zato što mora , a neko zato što ne može dalje bez malo predaha. Kako god, vreme je prolazilo i trebalo je polako krenuti ka autu koji je bio prilično udaljen od mesta na kome smo se nalazili. Posle dvadesetak minuta pešačenja kao blicem pogodjena shvatila sam da mi je tašna ostala na klupi…

Prokleta tašna koja nikako nije ženska tašna samo nego i ceger u kome se neretko nosi mleko i raznorazno na brzinu kupljeno, mali putni kofer za mini izlete, mesto za metalne kamiončiće i autiće, lopte, frižider torba za sokiće i razne grickalice..Torba u kojoj zbog drugih stvari  teškom mukom nadjem ono čemu je prvenstveno namenjena: ključeve od auta, vozačku, pasoš, telefon…

Nije je bilo na klupi. Naravno. Dobila je noge. Počela sam da preračunavam štetu nastalu trenutkom nepažnje. Ogromna. Dečiji pasoš, moj pasoš, austrijska dozvola, lična karta, zeleni karton, polisa osiguranja,  saobraćajna, ključevi od auta-kuće, telefon, sve kartice. Gledali smo uz obalu, u svim kantama za djubre. Ništa.

Ostalo je samo jedno. Odlazak u policiju. Na ulazu momak razbijene glave sa majkom u  pratnji.  Još jedna osoba koja je došla da prijavi kradju tašne iz auta sa mnoogo para kako reče. Hiladu i šesto evra, tristapedeset hiljada dinara i nije znao koliko dolara. Spremio čovek da plati carinu i ostale dadžbine za uvoz auta…Setih se Irske u kojoj šta god i gdegod ostavio nadješ netaknuto na istom mestu. Setih se koliko sam uvek pazila na tudje tašne i stvari, koliko puta vratila meni greškom dato ili nešto nadjeno. Setih se koliko mrzim lopovluk.

Policajac me pita oprezno: jel novi pasoš? Nije. A lična karta? Nije. Jeste imali novca? Dvesta dinara. Pa nije onda velika šteta, reče on. Nije? Pa meni je ostalo pola života u toj tašni, bolje da sam glavu izgubila  nego nju, na kraju isto mu i dodje.. U tom momentu, zazvonio mi je drugi telefon koji sam nosila u džepu farmerica. Na vezi je bio moj stariji sin. Reče mi da sam izgubila tašnu. A otkud ti to znaš, pitah u još većem šoku? Javi se drugarici, ništa ne znam. Javim se drugarici, ona kaže javi se dugoj ( njena koleginica sa posla koja je u imeniku mog telefona) ja se javim i njoj, ona kaže ja sam na Rudniku, ali javi se na taj i taj broj. Javim se ja i tamo. Menadžer jednog od boljih resorana mi reče da je moja tašna kod njih i da mogu da dodjem po nju. Na oko dva kilometara od mesta na kome sam je ostavila…

Odoh tamo i objasniše mi da je gošća njihovog restorana na izlasku videla moju tašnu kako leži na zemlji, uzela je i donela njima. Zahvalih se svima, uzeh broj telefona i izadjoh. Zbunjena, srećna i sa ogromnom glavoboljom.

Dobro, da vidimo šta je ostalo…

To,to, to… SVE je tu. Baš sve. Ništa ne nedostaje. Neverovatno, ali istinito. Ne znam da li mi je taj trinesti bio srećan ili nesrećan dan. Skratio mi je pola života, ali sa druge strane opet potvrdio da se čuda dešavaju. Ipak. Nije sve baš tako izgubljeno kao što se na prvi pogled čini.

Malo sreće, dobrih ljudi i ovaj svet izgleda sasvim drugačije…

 

 

Advertisements

27 thoughts on “Begunica

  1. *Perlice, dobro je da si nam se vratila. Dodje ti sa prolećem.
    Nego, ima dobrih ljudi, zaista i ja se se iskreno nadam, da NIJE SVE IZGUBLJENO u ovoj našoj jadnoj, napaćenoj, zemlji, sa još jadnijim i siromašnijim ljudima. U svemu tome, ima i poštenja! Drago mi je što ti je 13. bio srećan dan! 🙂

  2. Eto mislila sam da je neces naci… ali ima jos dobrih ljudi 🙂
    prestala sam da verujem u mnoge lepe stvari i onda mi se iznenada vratila vera 🙂
    bila sam se malkice zabrinula, jer te nije bilo 🙂

  3. Perlice, vidiš da nije sve crno ili belo. Onako je uvek kako ga mi posmatramo. A ima ljudi koji vraćaju stvari… to sigurno. 🙂
    Sećam se da kad sam imao 8 godina, našao sam nečiju ličnu kartu dok sam se vraćao iz škole. Majka mi je rekla, sine – ubaci je u poštansko sanduće ako ne znaš šta da radiš, samo nemoj je baciti u đubre.

    1. Svet nikada nije bio samo crn ili beo, znam ja to vrlo dobro 😉 Medjutim, smrači ti se ponekad pa ne vidiš sve boje :-)PRe jedno 5-6 godina sam menjala neke malo veće parice u banci, i šalterska službenica u Vojvodjanskoj banci mi dade sve evriće nazad ( koje sam htela zameniti) i dinare pride. Kada sam došla kući i prebrojala, videh da je mnogo i po nekoj mojoj proceni beše to otprilike njena plata. Pomislila sam da će joj odbiti minus koji je napravila i lepo sam se vratila sa sve kešom. Kada sam ušla u banku i rekla -došla sam da vam vratim pare, nastao je takav muk da si mogao čuti komarca u letu…:-)

  4. Ponekad ni ne znamo koliko su nam važne i drage drangulije iz naših tašni 🙂 A onda nas ovakav događaj osvesti….A tek da ne pričam kad otkrijemo još jednu dobru dušicu, a možda i nije bloger 😀

  5. E i ja se uvek stresiram kada nešto izgubim, a i par puta sam nekom pomogao da nešto nađe. Ali i meni su – ne mogu da kažem. 1 x trubu mi našla konobarica, Drugi put je niko nije dirnuo na sred parkinga ispred pravnog faxa, bankomat kartica iz bankomata – tip me upozorio… itd itd… i kada ti se tako nešto dogodi… vrati ti se vera u ljude 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s