Dragi moji prijatelji,
nisam dugo pisala, ali sam vas čitala koliko sam mogla i malo sam slikala…pa, poželeh da podelim i taj deo sebe na koji sam i sama zaboravila da postoji, sa vama… kao što i vi delite samnom vaše misli…a i primetih, da se ovde na blogovima dešavaju čudne stvari-deljenjem se stvari umnožavaju…
Ih, kako bih sad znala da sredim profesorku iz matematike sa ovom tezom! 
Nešto od ovoga je staro, a nešto sasvim novo ( ni farba se nije osušila )…
Čitamo se i gledamo
Za sve moje prijatelje…
Veshtichanstvena
Archibald
Sarah
Breskvica
Exx
Duda
Zelena
Afrodita
i za nekoga ko nije bloger,ali ovo čita….
Koviljku
Danas je prvi dan, početak.
Želim vam da vas ne boli ono što vas je bolelo, a da vas voli ono što vas nije volelo.
Želim vam da budete potrebniji drugima nego što su oni vama.
Da želite i možete više nego što vam treba, a da sve što vam pretekne podelite sa onima koji ne mogu kao vi.
Nemojte uzimati mnogo više nego što dajete.
Da vam ono što imate ne bude manje od onoga što nemate.
Želim vam na kraju da ova godina ima mnnogo više sreće sa vama nego predhodna.
Dušan Radović- u prošlom veku
Samo da ti kažem da nikada nećemo biti previše stare da bismo sedele u krilu Deda Mraza!!!!
Dragi Deda Mraze,
u ovoj godini si uzeo mog najomiljenijeg pevača Michaela Jacksona,
mog najomiljenijeg glumca Patriska Swayzeja,
moju najomiljeniju glumicu Farah Fowcett.
Pišem ti, tek da ti spomenem,
da je moj najomiljeniji političar Tomica Milosavljević !
..drage moje srodne duše… evo, ova stara nam okreće ledja polako, spremna da ode zauvek. I neka je, neka ide tamo odakle je i došla ili tamo gde još nije stigla i bila. Nije mi žao što odlazi. Neka. Kako bi inače čovek mogao da se nada da će sledeća godina biti bolja? Još bolja? Neću da podvlačim crtu, neću da sabiram i oduzimam šta je sve bilo, a možda nije trebalo ili šta je trebalo, a nije bilo. I sigurno neću da ulazim u potragu za razlozima. Hoću da verujem da je čak i ono loše bilo za nešto dobro. A ako nije bilo biće. Živi bili pa videli:-)
Da se vratim onome zbog čega sam i počela ovo da pišem ( još nisam stigla u fazu da ne znam-da~l sam pošla il~ sam došla )
….želim vam puno ljubavi, da nikada ne odustanete od vas samih i snova koje sanjate, da vam se sreća smeši svakog božijeg jutra i prati vas iz dana u dan gde god da podjete, puno dobrog zdravlja, tople večeri sa dobrim prijateljima, radosnih trenutaka sa decom, poslovnih uspeha …Spakujte lepa sećanja u onu posebnu fioku, što se otvara tamo negde tek posle mnoogo godina uz čašu dobrog vina. Samo lepa, a ona ružna izbacite iz sobe da vam ne zauzimaju bezveze mesto u kući i sakupljaju prašinu…
Drago mi je da ste tu, udjite, raskomotite se dok se vatra u kaminu ne razgori, a ja ću na ten da otperlitam i skuvam vino. Sve je tu …i klinčići i cimet i štapići vanile…
Pitali Muju odakle je. – Iz Bosne, Mujo će ko iz topa – Zašto uvijek govorite iz Bosne, a nikad iz Bosne i Hercegovine? – Pa tako moj rođak Haso koji radi u Vodovodu i kanalizaciji kad god ga pitaju gdje radi on kaže u vodovodu, a govna ne spominje!
CRNOGORCI
Stoje dva Crnogorca na mostu, kad jedna žena zakorači preko ograde i skoči u rijeku i više ne izroni. Crnogorci započnu razgovor: – Viđe li ti ovu ženturaču ? – Viđe. – Skoči u Moraču. – Skoči. – A mi ništa. – Ništa. – Stojimo. – Stojimo. – A što ne sjednemo?
Obraća se vjernik Bogu: – Cijelog života nisam griješio, dopusti mi malo da uživam prije smrti. Uvijek sam želio da vidim Havaje, ali strašno se bojim aviona, a na brodu mi nije dobro. Možeš li Ti meni napraviti most do Havaja pa da tamo odem automobilom. Bog mu reče: – To je zaista veoma komplicirana želja… A gdje bi bili potporni stupovi, gdje benzinske crpke… Uz to, more je vrlo nemirno. Stvarno, to što želiš je jako teško i tehnički gotovo neizvodljivo. Mogu li ti ispuniti neku drugu, manje zahtijevnu želju? – Dobro – kaže čovjek. – Želio bih da razumijem žene… Zašto govore jedno, a misle drugo. Zašto stalno plaču. Zašto imaju drugačiju logiku od nas muškaraca. Zašto se stalno prenemažu i zanovijetaju. Zašto pogrešno tumače naše izjave. Zašto zavide jedna drugoj i ogovaraju se međusobno… Eto, to želim. Da razumijem žene! A Bog na to odgovori: – Hoćeš li ti onaj most s dvije ili s četiri trake?
Srbi o gay paradi….. Da je to normalno, Bog bi stvorio Adama i Stevu, a ne Adama i Evu!
Čovjek pobjegne iz zatvora gdje je proveo 15 godina i provali u neku kuću, tražeći novac i oružje. Pronalazi mladi par u krevetu. Naređuje momku da izađe iz kreveta i veže ga za stolicu. Dok je privezivao djevojku za krevet, popeo se na nju, ljubio joj vrat i šaputao na uho, a onda je ustao i otišao u kupaonicu. Dok je bio tamo, muž kaže svojoj ženi: „Čuj, ovaj tip je osuđenik koji je pobjegao iz zatvora, pogledaj mu odjeću! Vjerojatno je proveo mnogo vremena u zatvoru i nije vidio ženu godinama. Vidio sam kako te je on poljubio u vrat. Ako želi seks, ne odupiri se, ne žali se, učini sve što ti on kaže. Zadovolji ga bez obzira koliko ti je sve to odvratno. Ovaj tip je vjerojatno vrlo opasan. Ako ga razljutimo, on će nas ubiti. Budi jaka medena, volim te. “ Žena šapćući odgovara: „A ne, on nije ljubio moj vrat. Šaputao mi je u uho. Rekao da je gay, misli da si sladak, a pitanje je bilo imamo li vazelina. Rekla sam mu da je u kupaonici. Budi jak medeni, i ja tebe volim!“
Ствари које су људи заиста рекли:
Адвокат: Јесте ли сексуално активни?
Сведок: Не, само лежим.
Адвокат: Када вам је рођендан?
Сведок: 18-тог јула.
Адвокат: Које године?
Сведок: Сваке године.
Адвокат: Коју опрему сте имали у тренутку ударца?
Сведок: Гучи тренерку и Рибок патике.
Адвокат: Та чињеница да сте заборавни утиче на Вас?
Сведок: Да.
Адвокат: На који начин утиче?
Сведок: Па заборављам.
Адвокат: Заборављате? Да? Можете ли нам дати пример нечега што сте заборавили?
Адвокат: Колико је стар ваш син, који живи с вама?
Сведок: 28 или 29, не сећам се.
Адвокат: Колико дуго живи с вама?
Сведок: Око 35 година.
Адвокат: Која је прва ствар коју вам је супруг рекао ујутро?
Сведок: Рекао је Марија.
Адвокат: И зашто вас је то узрујало?
Сведок: Моје име је Патриција…
Адвокат: Реците докторе, је ли истина да особа када умре у сну, заправо не зна за то до идућега јутра?
Вештак: Ви сте стварно положили правосудни испит?
Адвокат: Јесте ли били присутни када су Вас сликали?
Сведок: Можете ли поновити питање, молим вас?
Адвокат: Значи дан зачећа вашега детета је 8 августа?
Сведок: Јесте.
Адвокат: Шта сте тада радили?
Сведок: Ух…
Адвокат: Значи имате троје деце, да?
Сведок: Имам.
Адвокат: Колико је девојчица?
Сведок: Па три.
Адвокат: А дечака?
Адвокат: Како је престао ваш први брак?
Сведок: Па смрћу.
Адвокат: Чијом?
Адвокат: Можете ли описати починитеља?
Сведок: Био је отприлике средње висине, кратке браде заправо необријан, црна јакна, или можда сива, мислим.
Адвокат (прекида га): Је ли био мушко или женско?
Адвокат: Докторе, колико аутопсија сте обавили на мртвацима?
Сведок: Све аутопсије сам обавио на мртвацима.
Адвокат: Сви ваши одговори морају бити усмени, добро? Коју сте средњу школу похађали?
Сведок: Усмени.
Адвокат: Можете ли се сетити у које сте време почели прегледати тело?
Сведок: Па, аутопсија је почела око 8:30 ујутро.
Адвокат: А госпођа је била мртва у то време?
Сведок (љут): Не, седела је на столу питајући се зашто радим на њој аутопсију.
Адвокат: Докторе, када сте радили аутопсију, јесте ли проверили пулс?
Сведок: Не.
Адвокат: Аха. А крвни притисак?
Сведок: Не.
Адвокат: А дисање? Јесте ли проверили дисање?
Сведок: Не.
Адвокат: Значи, ипак је било могуће да је пацијент био жив када сте почели с аутопсијом?
Сведок: Не, није.
Адвокат: Не? А како можете бити тако сигурни, ниједну проверу нисте радили?
Сведок: Зато што особе на које падне бетонска плоча од 3,7 тона немају тенденцију преживљавања.
Адвокат: Да, да, а је ли ипак могуће да с обзиром да нисте радили нити једну проверу, пацијент био жив, или да је чак и сада ипак жив?
Сведок(љут): Могуће је да је жив и вероватно cе нeгдe бави aдвокатуром!
Šta god bih ti rekla ili te pitala, znam nećeš odgovoriti. Ćutaćeš . Zato i ja ćutim dok stojim ovde nepokretna pored tebe, pokušavajući da spustim temperaturu mog tela na temperaturu kamena koji dodirujem rukom. Ćutaću, ali ću misliti i sećati se dok sam živa. Bio si moja prva prava ljubav. Voleo si me baš kao i ja tebe. Bez zadrške. Mnogo i nesebično. Sećaš se kako su se bunili i tvoji i moji roditelji kada su čuli da hoćemo da se venčamo? Kao mnogo smo bili mladi, a mi baš zato u inat njima i vremenu-da nam ne pobegne ta mladost i ta blesava ludost sa kojom smo se rodili ili je na putu stekli, više ni ne znam, a nije ni bitno.
Smišljali smo imena našoj deci, zamišljali boju soba naše kuće. Napravili dom.
Dobili ćerku baš kakvu smo hteli i zamišljali. Našu princezu. Sa tvojom kosom boje zlatnog peska i osmehom koji otkriva bisere, a ne smeje se ustima zapravo. Smeje se očima. To nam nije palo na pamet da poželimo,ali desilo se . I divno je što je tako. Na mene je tvrdoglava, ne sluša nikog osim sebe i neda da je poštedim koje neprilike, sve bi da proba sama i nikako da izadjem na kraj sa tom njenom nezgodnom osobinom… Čini mi se da smo je previše razmazili, ali što ja to tebi pričam kad znaš. Samo mi se osmehuješ u tišini i gledaš u daljinu.
Porasla je i našla sebi druga sa kojim će dalje da putuje. Kada ih pogledam onako slatke, mlade, šašave, gugutave i srećne, nekako ne mogu da se ne setim nas dvoje… Sada je ceo život pred njima, a nisu toga ni svesni, baš kao što ni mi nismo bili… Hteli bi da lete bez navigacije, a vidi kakvo je nebo ovih godina. Loše je za let. Medjutim, ni onomad nije bilo bolje pa smo uspeli da stignemo tamo gde smo hteli. Valjda to nije pitanje gužve na nebu, nego verovanja u let.
Sećaš se Postojinske jame, Zabranjenog grada, Majorke, ostrva cveća? Bili smo presrećni. ..
Prošle su mnoge godine, mnoga leta i zime, preko dvadeset njih…Skoro pola života je prošlo od tada.
Gde smo sada ovde ti i ja? Ti tamo,ja ovde,a opet zajedno i opet nepremostivo blizu. Trapavim koracima, bez mnogo truda ti se približavam iz dana u dan, a u stvari nekako tapkam u mestu. Pravim iste greške, radujem se istim stvarima, ne volim i dalje da slušam heavi metal šta ću…
Opet me gledaš popreko…Jesam, ostavila sam te, na to misliš-pa šta? Uvek sam ti govorila da je mnogo poštenije da se ljudi razidju kada ljubav prestane, nego da se foliraju zbog ovoga i onoga, a prazni u duši…I lepo sam ti rekla da ću otići ako prestanem da te volim jednog dana. I otišla sam. To je bilo poštenije, nego da te lažem iz dana u dan i sam si se složio sa tim u vezi i obećao isto.
Znam, patio si mnogo, baš kao što si me i voleo. .. I čekao . Dugo, dugo… Pokušao da kreneš ponovo iz početka. Sećaš se kako si lagao da ideš na pijac, a krišom dolazio ovde da popijemo kafu i izjadamo se jedno drugom na naše tadašnje partnere ? Jnmb ti život, govorio si ( jedinstveni nedopadajući matični broj života ).
Išlo je kako je išlo. Sve dok se valjda nisi umorio od čekanja i sećanja.
Onda si rešio da mi vratiš, onako na najgori mogući način, ostavio me tek tako, tek tako, bez pozdrava i najave. Istrčala sam bosa iz kuće posle poziva tvoje žene koju sam jedva razumela. A i ono malo što sam razumela nisam htela da čujem. Ti si luda rekla sam joj, šta pričaš, ne lupetaj gluposti, svašta sam joj rekla još pre nego sam spustila slušalicu i izletela iz kuće pokušavajući da opskrbim pluća sa malo više kiseonika, jer sam mislila ugušiću se. Mislila sam luda je, nema pojma šta priča, tebi pozlilo, a ona baljezga umesto da zove hitnu. Raščupana, umazana od suza i šminke i kao bez glave od straha stigla sam do vašeg stana. Vrata su bila otvorena . Neki ljudi su stajali svuda okolo. Pomerite se ne može da diše od vas, vriskala sam glasno u sebi dok sam prilazila krevetu. Pogledala sam u tebe, rekla ti da otvoriš oči, da se ne zezaš sa našim živcima i onda mi se smračilo, sećaš se?
Naša maza je bila u školi toga dana. I svi profesori su već čuli i znali. I čekali da ja dodjem. Hteli su da pošalju psihologa da prvo popriča sa njom.Nisam dala. Nisam mogla.A nisam ni znala kako da joj kažem. I naravno sam to uradila na najgluplji mogući način. Tata je umro.
Šta god bih ti još rekla ili bih te pitala, znam ćutaćeš, pa ću polako krenuti kući i ostaviti te da odmaraš. U miru. Ali još pre nego što odem da ti kažem ono što nisam stigla onomad. Volim te. Ne onako, kako si ti možda hteo, ali te volim . Volim puno. Nećeš me na sreću pitati kako, pa ne moram ni da objašnjavam.A i kada bih morala, ne znam da li bih mogla.
Neka te greju snovi koje smo živeli u postelji od lišća lepih sećanja. Jer to je jedini provijant na putu…bez povratka…
