Nije zbog kiše

Život je čudna bašta, nikako ne možeš sa mesta na kome je posmatraš da vidiš njen kraj…

U njoj  svakojakog rastinja. Ali nema ruža. One bodu. I žao mi je, nikada se  neće naći ovde…

Ona velika biljka tamo, da baš tamo oko koje raste  najšarenije cveće zove se Amor-i-lis. Pod njenom senkom koja menja boje igraju se  moja deca kao i sva druga deca uostalom , mala i velika koja se tu nadju slučajno ili namerno. Nagnječe ponekad  pre nego što odu, valjda u brzini, malo više trave nego što bi bilo poželjno, otkinu po koji cvet, zakucaju po koji ekser u ni krivo ni dužno trešnjino drvo, ponekad i izvuku ekser, valjda im bude žao, ali ostane rupa.. Pa onda odu. Ali se ja uvek radujem kada opet dodju. Baš kao da ništa nije bilo. Trava se oporavi, iznikniknu dva nova cveta, trešnja otplače u tišini i opet nudi svoje plodove onima koji se tu nadju.Baš kao da ništa bilo nije. Tragovi svega postoje, kao zapis u vremenu, ali ih vide samo oni koji znaju da vide. I ti neki, po tragovima  valjda i prave razlike u baštama.

Neko cveće pojavljuje se u bašti  isključivo posle nekog neprijatnog, ali ipak prirodnog dogadjaja, jer sve što je prirodno ni jednoj bašti nije strano… I znam sigurno znam, da to niije zbog kiše jer  od te kiše koja je svuda ista,  raste u pojedinim baštama najraznovrsnije prelepo cveće, a u pustinji  samo jedno te  isto-bodljikavi kaktusi.

Dakle nije zbog kiše.

Ne sudim, ali ne shvatam one po pravilu starije bašte, mada ima i mladjih u kojima ima puno trnja i korova , stabla bez lišća i stabljika bez cveta u kojima vlada ogorčenost, nepoverenje, zlonamernost, cinizam,laž. Ne shvatam čemu bašta ako ne možeš da se opustiš i uživaš u svakom cvetu i njegovom mirisu, pčeli, leptiru, ptici, veverici? Ako svi oni ne dolaze ?

Da  li su  se baštovani umorili od sredjivanja ili vole baš tako? O ukusima znam, ne treba raspravljati. Ali ipak, pitam se možda im je zemlja posna? Možda  od visokog drveća ne dopire  dovoljno sunca tamo gde treba? Možda bi  valjalo potkresati koju granu? „Zadjubriti“ malo sa ponekom kapljicom sreće? Rado udjem u takvu baštu sa željom da unesem malo boje, malo topline i sunca, ali  se po pravilu vratim sva izgrebana, a vidljivog pomaka nema.. Kada se okrenem i pogledam, ono opet sve isto. A nije zbog kiše, sigurna sam… Nego samo izgleda ja ne mogu…

Pitam se ponekad…ne kakva će biti moja starost, nego kakva li ću biti ja u njoj..? Da li umorna,razočarana, gorka ili meka i tiha, kao trava, kao voda koja ide svojim tokom, ali ne odbija žednog putnika namernika? Ne znam. Ne svidja mi se to.

Zamolila bih  Vas , da, baš Vas,  ako Vas put nanese na ovu stranu i bacite pogled preko moje ograde, pa spazite da nema više zelenila i cveća, da u bašti vlada tihi, sivi haos, ne pokušavajte da promenite bilo šta.

Molim lepo da mi se bašta spali, ako krene da vlada korov u njoj. Prosto sada još dok sam pri zdravoj pameti  Vas molim , napravite ako ja ne budem mogla,  mesta novim, cvetnim i mirišljavim  vrtovima . Jer korovu kao i svakom drugom takvom, kvalitet ne predstavlja ništa u životu. Kvantitet je taj koji  ga gura i tera dalje,  taj korov je opasan , hoće da krene i preko i ispod ograde i ode u pohode drugim cvetnim baštama.  Evo potpisujem,  pod punim mesečevim sjajem, dok mi još uvek razum nije pojelo vreme,  baš ovde na ovom mestu koje najviše volim, oslobodjeni ste svake odgovornosti i stavljam  kao pečat trešnjinu suzu pretvorenu u smolu…